LESKOVAC

Kakva nam je životna sredina, kakav vazduh dišemo , kakve su nam vode
i da li ih imamo dovoljno, zašto su nam reke ovako prljave i da li je
sve do drugih ili smo negde problčem i mi sami? Ko ima najveću korist
od derivacionih mini hidroelektrana a ko najveću štetu? Ovo su pitanja
o kojima smo razgovarali sa doktorom Nebojšom Veljkovićem,
potpredsednikom leskovačkog ogranka Evropskog pokreta u Srbiji i
doskorašnjim načelnikom Odeljenja za monitoring kvaliteta vode i
sedimenta u Agenciji za zaštitu životne sredine.

JUGpress: Poslovi kojima ste se bavili i pozicija na kojoj se sada nalazite
vas čini relevantnim sagovornikom kada je u pitanju problem životne
sredine u našem gradu, okrugu, ali i Srbiji. Kakvo je stanje životne
sredine, odnosno vazduha u Leskovcu?

Nebojša Veljković Preko sajta Zavoda za javno zdravlje mogu se redovno
pratiti podaci monitoringa koji oni sprovode. Ti podaci govore o
jednom pristupu koji je prihvatljiv, jer je uspostavljen monitoring
kvaliteta vazduha u urbanom području kao što je Leskovac na nekoliko
lokaliteta. Poslednji podatak koji su oni objavili je od pre par dana
i on na svim lokalitetima (Tehnološki fakultet, Medicinska škola,
itd…) pokazuje da je kvalitet vazduha zadovoljavajući, prihvatljiv i
slično. To, možda, na izgled deluje neverovatno zbog toga što kada
građani izađu na ulicu u bilo koje doba dana subjektivno osete miris
sumpor-dioksida, koji je posledica individualnih ložišta i nekada je
više izražen, nekada manje, što zavisi od trenutnih metereoloških
faktora (smer vetra, pritisak…). Radi se o nekvalitenom uglju, ali i
okolnosti da nisu sva domaćinstva priključena na daljinski sistem
grejanja. To će se dešavati sve dok se pitanje individualnih ložišta u
našim urbanim sredinama ne reši. Ako je za utehu, neki gradovi u
Srbiji kao što su Bor, Smederevo, Užice, Kosjerić, Valjevo odmah
menjali za Leskovac. Ova prva dva grada su karakteristična zbog
industrijskih emitera, a mi to nemamo, a Užice i Valjevo imaju
problema jer su u uskoj kotlini, pa tako zimi nema mogućnosti za
provetravanje, što je u Leskovcu peridoično.

JUGpress : Sve više građana učestvuje u protestima i borbi za ekologiju,
odnosno svoju životnu sredinu. Koliko je to popularan trend, a koliko
se radi o činjenici da ljudi osećaju posledice globalnog zagrevanja na
mikroklimi u svojim gradovima? Da li su građani na vreme podigli svoj
glas?

Nebojša Veljković: Generalno kad je u pitanju životna sredina javnost
je tu glavni reper. To je jedna univerzalna konstatacija i nema veze
za trenutnim događanjima. Uvek kada javnost podigne glas to znači, po
bilo kom pitanju, to znači da javna politika nije imala odgovarajuće
rešenje i odgovor za neke probleme. Imali smo primere negodovanja zbog
raznih stvai, npr. kvaliteta vazduha u Boru, Smederevu, ili ona čuvana
situacija sa izgradnjom derivacionih mini-hidroelektrana i to što je
vezano za vodu je čisto pitanje životne sredine. Mi u našem regionu
imamo više takvih slučajeva, a najveći je sa Starom planinom. Ako je
pitanje da li je to opravdana reakcija javnog mnjenja i meštana, svako
ko ima pošten pristup tome on ne može, a da ne kaže da je to
opravdano. Čim javnost negoduje, tu nešto nije u redu i to u jednom
trenutku eskalira. Onda to liči na politički zahtev i onda dolazimo do
toga da to nije zabluda, ali se često zloupotrebljava. Svaki zahtev
javnosti, kad je u pitanju životna sredina, je politički. To nije
politikanstvo, to nije zahtev da bi postavljali uslovi zbog
predizborne kampanje ili čega već. Javnost ima pravo da zna u kakvim
uslovima živi. I sam Ustav kaže da svako ima pravo da zna kakvo je
stanje životne sredine.

JUGpress : Postoji plan da se prave MHE i na Vučjanki. Da li se olako
odnosimo prema rezervama vode koje imamo, s obzirom da vlada mišljenje
da vode imamo više nego što nam treba u Srbiji?

Nebojša Veljković: Srbija nije bogata vodom, ja to oduvek govorim. Ako
se tome priklonimo imaćemo bolja rešenja za budućnost. Krenimo od
derivacionih MHE. Pojam derivacioni se odnosi na korišćenje vode
izgradnjom cevovoda gde se voda skreće sa toka reke i odvodi nizvodno
do mašinske zgrade gde je izgrađen generator koji proizvodi električnu
struju. To u principu, kao tip objekta tehničko-tehnološki uopšte nije
sporno. Pun je svet takvih objekata. Često oni koji hoće da opravdaju
izgradnje MHE kod nas navode primer Austrije gde ih je izgrađeno na
stotine, čak i hiljade. To jeste tačno, ali taj tip MHE u alpskim
oblastima Austrije sa takvim padovima i vodotokovima se ne može
preneti u uslove Pomoravlja. Svi problemi su tu, a oni se nalaze što
se, s jedne strane, u prethodnih 30-ak godina hidrološka merenja
ukazuju da je vodnost naših reka u Pomoravlju u opadanju. Tako i te
male rečice u brdsko-planinskim područjima su sa sve manjom količinom
vodom, a posebno tokom zime i proleća nemaju tu vodnost koju su imale.
      To primećuju meštani. Računica se može uraditi kada je kapacitet
u pitanju na ovaj ili onaj način, jer ima mnogo metoda, a papir, kako
se kaže, trpi sve. E taj papir kaže da se dobiju sve saglasnosti,
ispune se svi uslovi i izgradi se jedan takav objekat koji u praksi u
nekim delovima u toku godine u celom tokom, gde je vodotok skrenut u
cev, ostavi taj potez bez vode. Dozvola i saglasnosti su tu, a meštani
nemaju vodu. Jasno je da je onda revolt opravdan. Generalno bi moglo
da se kaže da imamo lošu praksu. Teorija koja bi trebala izrodi dobru
praksu je u redu, ali naš talenat da napravimo lošu praksu dovodi do
ovakvih rešenja. Zato je, kada su u pitanju MHE kod nas, da je to mala
korist za pojedince, a velika šteta za zajednicu. Posebno za meštane
kojima je to pitanje života, jer je koriste za navodnjavanje, napajaju
stoku, a to je i ambijent koji predstavlja osnovu da se ljudi tu
zadržavaju. Sve kod nas je nastalo iz brdsko-planinskog područja
Pomoravlja, tu su naši preci našli utočište pred turskim zulumom.

JUGpress : Naše reke su i zagađene. Svi koji su malo stariji se sećaju
vremena kada se kupalo u Veternici, pralo se rublje… Kako smo došli
dovde znamo, ali postoji li rešenje da se to otkloni?

Nebojša Veljković: Problem zagađenja naši reka je u tom obimu da se to
neće rešiti tako brzo. Višedecenijski urbani tehnološki razvoj u
prethodnom periodu je bio takvog tipa da nije pridavao značaju
prečišćavanju otpadnih voda i zaštiti voda. Mi se nalazimo u prelaznom
periodu, koji popularno nazivamo tranzicija i ne znamo šta nam je
prioriteet, da li su to radna mesta i razvoj zemlje ili prečišćavanje
otpadnih voda. Na razmeđi ta dva problema mi pokušavamo da igramo na
klackalici i da sve to zadovoljimo, te da zadovoljimo i zahtevima
Evropske unije čiju smo regulativu prihvatili. Radi se o okvirnim
direktivama o vodama EU, koja je donešena 2000. godine i predstavlja
praktično Ustav za zaštitu voda u Evropi. Mi smo prihvatili tu
direktivu, pretočili je u Zakon o vodama koji je donet 2010. godine sa
nizom podzakonskih akata i ušli u red da ispunimo kriterijume da sve
otpadne vode prečistimo u određenom roku. To je lako da se kaže i
pretoči u zakon, ali je teško uraditi ne zato što nećemo ili ne umemo,
nego zato što to mnogo košta. Tu je paradoks koji mora da se shvati da
2000. godine kada je EU donela takav propis, Nemačka, Danska,
Holandija, Švedska, Francuska, da ne nabrajam dalje, to su
najrazvijenije zemlje EU koje su nametale svoj standard, su imale 80,
a Skandinavci i 90% prečišćenih svojih voda, a mi smo taj propis
prihvatili i još uvek traje, a svega 10% otpadnih voda imamo
prečišćenih

. Dakle, problem je u tome što kada su oni to doneli imali
su kapacitete i tehnološke, i finansijske i kadrovske, odmakli su
daleko u razvoju i verovatno su procenili da mogu da idu u višu fazu.
To je nešto što ne bi moglo da se prihvati kao celishodno rešenje.
Jeste sa gledišta životne sredine, ali ne možete očekivati da radnik
iz neke male fabrike, koji radi na transportnoj traci, može sebi da
priušti lister odelo i da svake subote i nedelje ide na prijeme.
Razvoj zemlje je vrlo bitan kada je u pitanju živtona sredina, ali to
ne znači da treba da bude zagađana. Treba da postoji jasan plan
prioriteta. Taj prioritet zagađanjea kada su u pitanju vodotokovi ima
težinu odprilike od 7-8 milijardi evra da bi mi bili u kapacitetu
prečišćavanja otpadnih voda razvijene Zapadne Evrope. Mali broj ljudi
koji ovo prati će reći da to ne treba da bude osnov za donošenje
odluka. Drugo je pitanje kako se mi odnosimo u ambijentalnoj sferi,
odnosno da li bacamo zarđale šporete, kante, kese i time dodatno
pogoršavamo uslove i izgled naših vodotokova koji tako postaju
prijemnici svog smeća, bilo komunalnog bilo industrijskog. Komunalni
otpad košta samo rigorozne primene propisa na koji država mora da
odgovori i to može odmah da popravi situaciju.

PROJEKAT

 Projekat „EKO-SISTEM program osnaživanja mreža udruženja građana koje
se bave zaštitom životne sredine“ obuhvata projektne aktivnosti na
područja koje pokriva šest organizacija Evropski pokret u Srbiji
(EPuS), i to – Leskovac, Valjevo, Kraljevo, Kruševac, Sremska
Mitrovica i Beograd za područja Jablaničkog, Kolubarskog, Raškog,
Rasinskog, Sremskog okruga i Grada Beograda.

EPuS – Leskovac, osim posebnih projektnih aktivnosti na svojoj
teritorijalnoj obuhvaćenosti, izrađuje i zajednički strateški plan za
mrežu ekoloških organizacija u oblasti ublažavanja i prilagođavanja na
klimatske promene. Takav strateški plan sadrži i nezaobilaznu procenu
kvaliteta životne sredine.

 SAGOVORNIK
Nebojša Veljković, rođen i živi u Leskovcu , je radio u Agenciji za
zaštitu životne sredine  Ministarstvo zaštite životne sredine
Republike Srbije do odlaska u penziju februaru 2020. godine, na radnom
mestu načelnika Odeljenja za monitoring kvaliteta vode i sedimenta . Urednikje i koautor šest publikacija iz
tematike nadležnosti Agencije za zaštitu životne sredine i autor i
koautor osamdeset stručnih i naučnih radova objavljenih u časopisima
nacionalnog i međunarodnog značaja.
Bio je i direktor leskovačkog “Vodovoda”.