U Trebinju održan skup bivših vojnika JNA koji su služili u tom mestu

LESKOVAC-TREBINJE

Po šesti put u Trebinju su se krajem avgusta okupili nekadašnji vojnici koji su JNA služili u ovom gradu. Najbrojniji su bili pripadnici mornaričke pešadije, ali je bilo i pripadnika drugih rodova, a zajednička želja svima je bila da još jednom posete grad u kome su, kako kažu, proveli jedan deo svoje mladosti i koji im je ostao u lepom sećanju. Ideja za skup je nastala u okviru Fejsbuk grupe koja ih je i okupila. U ime organizatora Sava Pešić iz Novog Sada kaže da su, za razliku od ranijih godina, prisutni mahom sa teritorije bivše Jugoslavije.

„Ranijih godina bili su i naše kolege koji su zaista veliki put prevaljivali da bi opet bili u stroju u Trebinju, tako da su dolazili i iz Rusija, zatim Norveške, Amerike… Problem u organizaciji je izazvala pandemija, veoma je problematično organizovati nešto, a niste sigurni hoće li se to održati. Nama sa ovih prostora sam dolazak nije problem, ali oni koji dolaze sa drugih kontinenata moraju da uklope svoj godišnji odmor, oni koriste priliku i da budu ovde, ali i da obiđu svoje rodno mesto… Sve u svemu, mi smo zadovoljni odzivom, ali se i nadamo da će se skup omasoviti u godinama koje nam predstoje.“

Pešić ističe i značajnu pomoć u organizaciji koju pruža lokalna samouprava.

„Postoje neke stvari, naizgled sitnice, kao što je obezbeđivanje razglasa, organizacija nekih aktivnosti kao što je ove godine bila poseta muzeju ili nekim kulturno-istorijskim ili turističkim obeležjima Trebinja, prevoza do Graba gde su svi vojnici išli na teren i obuku… Tu uskaču domaćini iz Trebinja i brinu o tom delu, na čemu smo im zaista zahvalni. Na taj način samo potvrđuju naše mišljenje koje svi mi delimo o stanovnicima Trebinja kao jako ljubaznim i gostoljubivim domaćinima.“

Svake godine se dešava da na skup dolazi neko po prvi put. Jedan od takvih ove godine je i Nebojša Filipović iz Šišinca, koji je u Trebinju kao vojnik boravio u periodu od decembra 1986. – juna 1987. godine.

„Ovo mi je prvi put da sam ne samo na skupu, nego i uopšte u Trebinju nakon vojske. Jednostavno, životne prilike i neprilike su mi bile takve da se nije desilo da dođem opet, ali je želja postojala. Osećam se zaista prijatno, puno mi je srce… Inače, Trebinje se mnogo promenilo u odnosu na period kada sam ja bio u vojsci. Mnogo se izgradilo, sada su tu čitavi stambeni blokovi, a nekada su bile samo livade na tom prostoru. Za ovih par dana, koliko koliko mogu da primetim, ona ljubaznost i gostoljubivost koju pamtimo se nije promenila. Drago mi je da i na ovom skupu nas ima, kao i nekad u vojsci, sa svih strana nekdašnje Jugoslavije. Zanimljivo mi je i da su neki došli sa svojim suprugama, a kako su mi rekli, razglog za to je što su toliko pričali o Trebinju svih ovih godina da su njihove supruge i same poželele da dođu i vide to Trebinje. A poznato je da naše žene mahom ne vole da slušaju naše priče i dogodivštine iz vojske, pa vi sad vidite. U svakom slučaju, planiram da dođem i sledeće godine, jer sam aveć stekao jako dobre prijatelje s kojima želim da se opet vidim i družim.“

O TREBINjU SA PREDSEDNIKOM SKUPŠTINE GRADA DRAGOSLAVOM BANjKOM

Predsednik Skupštine Grada Trebinja Dragoslav Banjak pojašnjava odnos prema vojsci kao nešto što je tradicionalno u toj sredini..

„Trebinje je jedna tradicionalna vojnička sredina. Bivšu kasarnu izgradila je Austrougarska krajem 19. i početkom 20. veka. Posle ju je koristila Kraljevina Jugoslavija, zatim, nakon Drugog svetskog rata Jugoslovenska narodna armija. Trebinje je naviklo da živi u takvoj sredini i vojnici su bili uobičajena pojava, a posebno oni koje smo prepoznavali kao svoje i koji su dolazili iz države kojoj smo i sami pripadali i uz koje smo se osećali i sigurnim. Ta pozitivna emocija prema uniformi je u Trebinju oduvek postojala i verujem da i vojnici koji su služili u Trebinju imaju takve neke impresije. Ne verujem da je bilo nekih neprijatnosti sa stanovništvom, a sećam se i nekih novinskih tekstova s početka ovog veka, kada je vojska definitivno otišla iz Trebinja, da je bila poprilično turobna atmosfera i da više neće biti vojske i neki negativan odjek u javnosti. Ali, zato je početak okupljanja bivših vojnika malo osvežila i naša sećanja na period dok je ovde bila vojska, tako da je Grad Trebinje negujući te pozitivne emocije svaki put davao i pomagao organizaciju, pojavljivali su se zvaničnici koji su upućivali pozdravne reči.i zaista iz srca želeli dobrodošlicu.“

Banjak kaže da postoji i turistički aspekt u Trebinju, koji je bio donekle razvijen i pre Drugog svetsdkog rata.

„Tome je doprinela i blizina atraktivnih turističkih centara na moru, Dubrovnik je svega 30-ak kilometara odavde, a Herceg Novi 40, praktično ste za pola sata na plaži. Turizam kod nas stalno beleži trend rasta, mi već imamo preko 200.000 noćenja u toku godine, što je 6 ili 7 puta više nego pre rata na prostoru bivše Jugoslavije. Nama je tako naša gostoljubivost postala i poslovična. Turizam generalno preobrazi jednu sredinu, pa tako i Trebinje. ljudi se navikavaju na druge, na gužve, ali polako postaju, kao što sam rekao, i poslovično, a ne samo tradicionalno gostoljubivi. Grubo je reći da u svojoj osnovi ta ljubaznost ima samo interes, ali jednostavno u jednom turističkom mestu formira se poseban mentalitet ljudi, a kad to spojite sa jednom pozitivnom emocijom, onda je potpuno logično da se ovde nekadašnji vojnici lepo osećaju.“

Nekadašnji vojnici priznaju da ovim posetama i druženjem danas više upoznaju Trebinje nego kada su nekad bili u tom gradu. I da sada za par dana vide i obiđu više nego nekad za par meseci.

„Recimo da ste tada mogli da upoznate prirodu Trebinja, a sada imate prilike da upoznate kulturno-istorijske spomenike“ kaže Banjak.

„Drugačije je nekada bilo. Osamdesetih godina Tvrdoš kao manastir praktično nije postojao. Postojala je crkva, a okolo je gotovo bila ruina. Duži su bile, postojale su i tada… Mi smo samo valorizovali ono što je i tada privlačilo pažnju ljudi, a to je taj kulturno-istorijski i verski turizam. To široj javnosti nije poznato, ali Trebinje je i u srednjem veku bilo Srbija jednako kao i Raška oblast. Ovde je svoj letnjikovac imala majka kraljeva Dragutina i Milutina. Mi ne možemo precizno da kažemo, ali u par stotina metara se zna gde je bio taj letnjikovac, to je blizu izvorišta Londža u Pridvorcima. Sveti Vasilije Ostroški je sa ovih prostora, iz Popovog polja, tu je rođen… Mi imamo u republici Srpskoj regostrovanih 27 vinarija, a 23 su u Trebinju. Top je nekad bila tradicija, a sada je podignuta na jedan viši nivo. Tvrdoška vinarija proizvodi oko 500.000 litara kvalitetnih vina godišnje, zatim dolazi Vukoje sa oko 300.000, pa čitav niz manjih proizvođača i sva njihova roba prolazi na tržištu.“

Banjak smatra i da Trebinje ima dobar položaj i u geografskom smislu, da je otvorenije u odnosu na dalmationsko i crnogorsko primorje.

„Oni imaju planine koje su praktično nadvijene nad plažama i onemogućavaju vas da odete dublje u unutrašnjost. Malo se krećete duž obale i koliko god da je to mesto gde ste otišli na leotvanje, sve obiđete za dva dana. Trebinje je u tom smislu mnogo otvorenije, nismo klaustofobični… S druge strane, taj turizam ovde nikad neće biti toliki da poremeti sam život u gradu. Ipak mi nismo u pravom smislu reči turističko mesto, bez obzira na status koji imamo. Jednom godišnje na skupštini razmatramo statistiku, daleko najveće bruto prihode lokalne samouprave, preko 60%, donosi energetika, odnosno proizvodnja struje. Ostali postotak donosi turizam, građevinarsvo, trgovina… Dakle, lepo vam je u turističkom mestu, a pošteđeni ste gužve i onih visokih cena u turističkim mestima u regionu.“

POMOĆ

Učesnici skupa u Trebinju su skupili i finansijsku pomoć koju su uručili Dnevnom centru za decu i omladinu sa posebnim potrebama. (kraj) IS/LJS

Prati
Obavesti me o
guest

1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Slavko
Slavko
8 meseca pre

Lepa reportaža, samo bode poslednja rečenica i “posebne potrebe”. To su, Spiro, svakodnevne potrebe koje imamo ti i ja, samo što ih zbog određenog invaliditeta (telesnog ili psihološkog) ta deca/ljudi ne mogu ispunjavati na redovan način, pa im je potrebna određena pomoć. Na njih ne treba gledati na neki specijalan način, već im pomagati u svakom smislu.