NIŠ

Međunarodni praznika rada 1. maj je obeležen urancima, roštiljem, igrom dece u prirodi, odlaskom van grada, ali i sa brojinim problemima koji nisu rešeni do kraja kada se radi o pravima radnika. Otuda se postavlja  pitanje da li praznik rada označava „roštiljanje pored reke“ ili je to način da se oni koji su ugroženi na svojim radnim mestima na bilo koji način, izbore za prava koja im pripadaju i to pokažu na malo drugačiji način od onog koji je ustaljen tokom socijalističkog perioda. Situacija je takva da se neminovno nameće pitanje da li se radnici i danas kao i pre 100 godina bore, zapravo, za ista prava. Prema rečima Olivere Bobić, predsednica Samostalnog sindikata u Nišu i danas se radnici suočavaju sa prekovremenim radom koji nije adekvatno plačen, a ako i jeste postavlja se pitanje koliko takav  način rada utiče na njihovo zdravstveno stanje. Ona dodaje i to da veliki broj ljudi u Srbiji od minimalne zarade koja ne zadovoljava ni njihove osnovne potrebe.

                               Prema rečima Olivere Bobić na prvo mestu za šta se radnici moraju izboriti je  osmočasovno radno vreme koje se nepoštuje svugde u privanom sektoru kao i bolji uslovi rada i veća zarada.

                                „Činjenica je da u privatnom sektoru zaposleni imaju problem sa radnim vremenom koje duže od osam sati jer se prekovremeni rad jako forsira. Čak i kada se plati postavlja se pitanje da li je koliko čovekkoji radi duže od predviđenog radnog  vremena ugrozio svoje zdravlje. Nije u Zakonu tek tako ogračinen broj radnih sati tokom nedelje ili mesečno. Iza toga, svakako, stoje neophodne analize“, kaže Olivera Bobić.

                                U Srbiji veliki broj ljudi živi od minimalne mesečne zarade, dodaje ona.

                             „To je, takođe, problem jer minimalna zarad ne pokriva ni minimalnu cenu potrošačke korpe. Čovek sa minimalnom platom ne može da zadovolji osnovne potrebe. Usput treba napomenuti da kategorija „minimalne potrošačke korpe“ postoji samo kod nas i nigde više u Evropi jer oni imaju samo potrošačku korpu. I to se opet svodi na to da tražimo veće zarade i da se rad plati onoliko koliko vredi. To isto su radnici tražili i pre sto sto godina boreći se za svoja prava. I posle toliko godina mi se i sada borimo za ista prava mada nam novo vreme nameće i neke bove probleme.

                               Poslednjih godina je primetan i sve veći priliv stranih radnika u Srbiji. Uglavnom su to građevinski radnici a dolaze iz zemalja u kojima je situacija dramatičnija nego u Srbiji. Svakako da to nije problem jer i naši ljudi odlaze u zemlje gde je cena rada veća nego kod nas.

                                „Oni su u većem problemu i od naših radnika i pristaju da rade i za niže zarade i onda naši radnici ostaju bez posla. Niko nije isključiv u tom pogledu jer i naši ljudi odlaze u druge zemlje gde mogu da zarade više“, kaže Bobićeva. (kraj) VP/LJS