putlocker movies

maltepe escort alanya escort kartal escortantalya escort youwiniptv pulibetpulibet

U projekat “Dodirni prošlost” uključena i deca

LESKOVAC

U Narodnom muzeju u Leskovcu održana je radionica za decu „Vidim njihovim očima“. Radionica je deo projekta „Dodirni prošlost“ koji je realizovan u partnerstvu sa Okružnom organizacijom slepih i slabovidih osoba Leskovac, a finansiran od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, oblast „Kulturne delatnosti osoba sa invaliditetom u 2018. godini“. Ovaj projekat je namenjen pristupačnosti i ljudima sa oštećenim vidom, a usmeren je na prilagođavanje stalne muzejske postavke Narodnog muzeja u Leskovcu „Vremeplov leskovačkog kraja“ slepim i slabovidim osobama postavljanjem taktilne izložbe sačinjene od 19 taktilnih replika i izradom audio vodiča kroz stalnu postavku muzeja i taktilnu izložbu.

Kroz radionicu „Vidim njihovim očima“ deca putem čula dodira uče o načinu života ljudi sa invaliditetom i pokušavaju da saznaju na koji način oni taktilno doživljavaju muzejske predmete u cilju podizanja svesti sa kojima se suočavaju ljudi sa oštenjenim vidom. Radionica je osmišljena tako što je deci stavljen povez preko očiju, te su ona preko taktilnih staza došla do predmeta, opipala ih i posle toga ih nacrtala na osnovu doživljaja koja su imala na osnovu dodira i priče koje su čuli od vodiča iz muzeja.

Anđela Petrović je učenica škole „Bora Stanković“ iz Guberevca i kaže da uopšte ne zna kakav je predmet koji je opipala.

„Čitav doživljaj mi je izgledao zanimljivo i čudno. Osećala sam neke prave crte i tačke, ali zaista ne znam šta je to. Mislim da se osobe koje ne vide osećaju čudno i veoma tužno, a da je ovo jedan od načina na koji možemo da im pomognemo.“

Slično misli i njena školska drugarica Jovana Mihajlović.

„Predmet koji dodirujem mi deluje kao neka vaza. Mislim da sam pre toga dodirivala i nešto što je sekira. Čudan je osećaj kad nešto dodiruješ, a ne možeš da vidiš šta je. Pomalo i plaši. Takođe je neobičan osećaj i kad ideš, a ne vidiš gde ideš, paziš da ne udariš u nešto… Uvek mi je trebala neka pomoć.“

Svoja zapažanja iznosi i Vukašin Stanojević. I on nije siguran šta je dodirivao, ali shvata da je to način na koji osobe koje ne vide komuniciraju.

„Veoma je teško, ne mogu da se orijentišu, mora neko da bude pored njih da im „čuva leđa“ i pokazuje stvari. Njima je puno teže nego nama i zato moramo da im pomažemo.“

Ostavite komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o