LESKOVAC

Poslednja vest iz leskovačke fabrike “Jura” je da im plate i dalje nisu povećane, i pored izjave gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića da će se to desiti.

Kakva je situacija u „Juri“? Da li je štrajk pokrenuo stvari sa mrtve tačke? Kolka je stvarna plata
uposlenika? Kakvi su odnosi sa poslodavcima i između radnika? To su neke od tema o kojima
smo razgovarali sa radnicama „Jure“ Oliverom Pavlović (radi devet godina u ovoj firmi), dok su
Radmila Dimitrijević Grbović i Mirjana Nešić zaposlene od dolaska ove korejske firme u
Leskovac, 12,5 godina.
JUGpress: O samom radu u ovoj firmi se svašta pričalo i pisalo po medijima, počev od toga da
radnici moraju da nose pelene, jer im ne dozvoljavaju da idu u WC, da ne mogu da piju vodu
kad su žedni, do potpuno druge krajnosti, gde se tvrdi da je sve idealno i da se ljudi otimaju da
rade u „Juri“.
OLIVERA: Što se pelena tiče, tu je malo pridodato, ali je tačno da smo imali ograničenja
odlaska u toalet, morali smo da se javljamo, da stavljamo raznorazne tablice da smo u toaletu,
merilo se vreme, ali je to sve kratko trajalo. Ja sam majka četvoro dece i mogu da kažem da
smo nedavno imali informacije od „velikana“ našeg grada kolika je plata u „Juri“, i da su nam u
julu, kad je uveliko trajao štrajk, kada smo se borili za povećanje plate i uslova rada, skinuti svi
bonusi i dnevnice dok je trajao štrajk. Ja sam u julu primila 39.300 dinara. Dakle, ni minimalac
koji je 47.000. Mi i to retko primimo, jer da bi se to dogodilo potrebno je da imate određen broj
radnih sati, preko 170. Ali, mi tu satnicu nemamo…
MIRJANA: Ja sam primila 45.000, ali razlog tome je što imam i veći minuli rad, a tu su i dve
noćne smene. Ono što je medijima prezentovano nije pojašnjeno, jer 70.000 dinara primaju oni
koji rade sve četiri subote, koji rade i po tri nedelje, pa su imali dodatni bonus od 2.000 dinara u
vreme štrajka. Sa subotom i nedeljom se povećava i iznos koji se prima na ime toplog obroka.
Niko ne kaže da neko ima preko 200 radnih sati da bi primio 70.000 dinara. Pritom, za minut
zakašnjenja gubi se bonus.
RADMILA: Ako nas budu kaznili zbog štrajka, mi narednih šest meseci 10% bonusa nećemo da
primimo. Znači, kad prođe šest meseci, primićemo još 10% bonusa. Ako, na primer, odemo na
posao i dobijemo poziv „dete vam je bolesno“, ili ne daj Bože imate smrtni slučaj, za taj jedan
dan vam se skine 10.000 i više. Zato mi tražimo povećanje plate, samo zbog toga, jer nam oni
skinu bonus i onda kad vi pogledate, da vam se skine taj novac, 10.000 dinara, bolje da odete
kod doktora i otvorite bolovanje, jer vas oni teraju na to.

ŠTRAJK, LIDERI, RADNICI
JUGpress: Problem ste pokušali da rešite štrajkom, koji je okončan bez nekih poboljšanja za
same radnike?
OLIVERA: Mi smo štrajk završili 26. juna, a gradonačelnik je 27. izašao sa vešću da će biti
povećanja plate i tome se gubi svaki trag. Nemamo nikakvu informaciju, a zašto je to tako, ne
znamo. Izgleda da je to bilo obećanje ludom radovanje, mi smo jeftina radna snaga, a svoje
porodice izdržavamo sa ovih 40 i nešto hiljada, ili da radimo svaku subotu, nedelju, da bi
ostvarili bonuse i onda primili 70.000. Mi to ne želimo, hoćemo da imamo normalnu platu sa
kojom može da se preživi. Mislim da bi neko ko je obećao povećanje, ili zna koliku platu mi
primamo i o tome javno priča, trebalo da kaže koliko je dovoljno da se izgura mesec, da se
plate računi i da se živi normalno?

JUGpress: Kako tumačite to što se vaše koleginice i kolege ipak plaše da ulaze u sindikat, da
se bore za svoja prava, jer otprilike je to kao: Šta sada da radimo, nemamo drugu mogućnost“?
OLIVERA: Jednostavno, sad su iskoristili priliku da, dok je bio štrajk, ljude vode po
kancelarijama, da im prete… Bile su tu razne pretnje, od zatvaranja fabrike, gubitka posla, do ne
znam čega, skidanja bonusa i onda su ljudi masovno krenuli da se potpisuju da ne žele da budu
članovi sindikata. Dok smo štrajkovali, došli su lideri („lider“ je pozicija u proizvodnji), okupili
radnike i rekli su: „Do sada što ste štrajkovali, štrajkovali ste, ništa neće da vam se skine. Ako
izađete u ponedeljak na taj štrajk skida vam se sve, svi bonusi i dnevnice.“ Ljudi su ostali u
fabrici, nisu izašli da štrajkuju u ponedeljak, ali im je sve skinuto sa plate, bez obzira što su
ostali. Oni sada dolaze i očekuju da im sindikat isplati te dnevnice, međutim, ja kažem, ako je
bilo tako, što ne odete u upravu i tražite da vam to isplate, jer su oni vama obećali, vi ste zbog
toga odustali od štrajka, šta sindikat ima s tim?
MIRJANA: Postoje lideri i svaka čast pojedincima koji su u celoj priči ostali suzdržani. Reagovali
su: „Ja nemam ništa protiv štrajka, ti samo idi“ i ne gleda te drugim očima, ne vrši diskriminaciju.
OLIVERA: Ja ću da pomenem ranije našeg glavnog menadžera Dejana, bilo je tu turbulencije,
trzavica, ali kad god smo imali problem mogli smo da stanemo i kažemo šta je problem. On će
da nas sasluša, pa će da kaže videćemo da li možemo nešto da rešimo. Na kraju se i reši, a
sada to više ne postoji, oni se nama ne obraćaju, oni sa nama ne žele da razgovaraju, oni nas
jednostavno žele samo da kažnjavaju, da skidaju bonuse, da diskriminišu, da izdvajaju…
RADMILA: Ja sam bila svedok našem predsedniku sindikata, jer on je imao problem sa
Korejancem, pratili ste to kao medij. Kad mu se to desilo, bilo je nas sedam prisutno, tad su svi
rekli da će da idu da svedoče u SUP. Niko nije otišao sem mene. Ja sam dala izjavu, Peđa je
dobio sve na sudu, jer su tu bile neke radnice privilegovane. Kad sam bila svedok, odmah su
me prebacili na drugo radno mesto, i njega i mene.
KAKO PREŽIVETI MESEC
JUGpress: Kolika treba da bude plata da bi se preživelo i kako preživljavate? Pretpostavljam da
u vašim porodicama još neko radi.
OLIVERA: Tako je, radi suprug. Ja bih to pitanje preusmerila negde malo dalje. S obzirom da
sad imamo stalno informacije u medijima o tome kolika nam je plata, da nam neko, ko je
obećao povećanje, ili neko ko zna koliku platu mi primamo i priča o tome javno, kaže koliko je
dovoljno da se jedan mesec izgura sa tako velikom porodicom, da se pri tom plate računi, da se
živi normalno. Da nam oni kažu koliku bi mi trebali da primimo platu. I da li sa ovom platom
možemo to. Činjenica je da uspevamo da opstanemo zbog toga što i suprug radi, i onda se
nekako krpimo i onda možemo nekako da izguramo mesec. Preklapamo se.
MIRJANA: O čemu mi pričamo? Da Siniša Mali kaže da je dovoljno 47.000 za tročlanu
porodicu? Neka žive oni s tim.
JUGpress: Sad ide škola, zimnica…
OLIVERA: Sad ide škola, idu knjige. Moje treće dete do sada nije imalo pravo na besplatne
knjige, zato što je prvo završilo školovanje. Sad je ove godine treće dete dobilo pravo na
besplatne knjige, dok za četvrto kupujem knjige. I tako, u ovoj državi je sve komplikovano.
JUGpress: : Da li tražite neke poslove sa strane, da radite nešto sa strane?

OLIVERA: Ko ima slobodnog vremena može da se tome posveti. Ja nemam vremena, jer imam
mnogo obaveza, ali sam sve više primorana da razmišljam i o tome. Znate kako, ko ima
slobodnog vremena, može da se posveti nekom dodatnom poslu. Ja generalno, sa toliko
obaveza, nemam vremena da idem na neko drugo mesto, mada sam primorana da krenem da
radim nešto dodatno, tako da videćemo.
RADMILA: Ja živim sa roditeljima koji su penzioneri, a znate kakve su penzije. Imam majku koja
koristi jednu štaku, i možda nekih 10.000 dinara joj ide samo na lekove. Imam ćerku studenta u
Beogradu, inače sam udovica, ćerka prima porodičnu penziju koja nije zadovoljavajuća.

ZDRAVLjE ILI BONUSI
JUGpress: Kakva je zdravstvena situacija sa radnicima Jure, priča se da oboljevaju…
OLIVERA: Da, definitivno, kičme su nam stradale. Ja sam takođe imala problem, bila sam na
fizikalnim terapijama, na raznoraznim terapijama, mislim da je bilo novembra meseca, i dalje
imam problem. Posao kao posao u suštini nije težak, ali je naporan. Naporno je to stajanje u
mestu, gde ta pozicija može da se radi i ako radnik sedi, ali zašto da sedi kad može da stoji?
Tako da ima mnogo ljudi koji su dobili i neke teže dijagnoze. Ja imam koleginicu koja je radila
sa mnom, žena je dobila Parkinsonovu bolest i sada opravlja ako može da ode u penziju,
završava papirologiju. Ne može da radi, otkazuju joj ruke, mišići odjednom padne i to je to.
RADMILA: Ima jedna bolest, ne znam tačno kako se zove. Kada smo bili na seminaru, rekla je
inspektorka rada iz Beograda da je ta bolest prva u leskovačkoj Juri. To je za ruke, za šake, ali
je ta žena to dobila u Juri. Ne znam kako se stručno medicinski zove, ali je to dobila u Juri. Ima
posla gde možeš da sediš, ali vi stojite. Evo ja, na primer, sam dobila kožne bradavice i lečila
sam godinu ipo dana ovde kod dermatologa, ali ne pomaže, meni stajanje predstavlja problem.
I to nosim meku obuću, sa silikonima dole, ali predstavlja problem. A terapija je mnogo skupa,
za moju platu je mnogo skupa. Ranije, kad nekom radniku nije dobro, kada ima neko ko ima
kamen u bubregu, šta već, bilo je… Na kraju sam im rekla da ovo nije španska serija: „Vi ste i
psiholozi i doktori, i naučnici, filozofi“. Oni vas drže dva sata u kancelariji, izvade kutiju s
lekovima, da vide da li će na to da reaguje, ne žele ni da pozovu hitnu pomoć, e onda, ako vam
stvarno nije dobro, onda vam pišu „permit“ (dozvolu) da idete kući. I ja sam tom prilikom rekla:
„Vama dok radnik ne umre u proizvodnji vi nećete da se opametite“. Tad je rekla menadžerka:
„Jao Radmila vi ste jako uzrujani, da vam izmerim pritisak, i da vam da lek“. Ja sam rekla: „Vi
niste doktor, niti ćete da mi merite pritisak, niti ćete da mi dajete lekove, napiši mi permit da
idem pravo kod doktora“. Na razgovor sam otišla negde oko 14:20, ja sam u deset do tri već
izašla, jer mi stvarno nije bilo dobro. I od tad kad sam ja to rekla onda ih više nisu zadržavali, ali
imali smo pre neki dan slučaj, ženu kojoj nije bilo dobro, ali ona nije htela da ide kući da ne
izgubi bonus.
OLIVERA: Ta žena nije bila dobro, došle su koleginice da traže lek za smirenje da joj daju, srce
joj ubrzano lupa. Pozvala sam lidera, odnosno „trenera“ (još jedna pozicija u kolektivu) i rekla
sam vodite ovu ženu da joj izmerite pritisak, njoj zaista nije dobro. Oni su nju odveli, merili joj
pritisak u tri različita intervala, gde aparat njoj nije mogao da izmeri pritisak koliko su bili otkucaji
visoki. Pozvana je hitna pomoć, koja je došla za nekih dvadesetak minuta. Ušli su unutra i nisu
mogli da joj izmere pritisak. Onda su ženu odveli u kombi da joj odrade EKG, kad su odradili
EKG ženi je posle sat vremena bilo 150 otkucaja. Ona je odbila da krene sa njima, oni su nju
špricali, vratila se. Dali su joj uput za urgentni i rekli su da se kroz pola sata opet izmeri pritisak,
da se vidi koliki su otkucaji, navodno joj je bilo bilo bolje, odbijala je da ide kući ili na urgentni,
kasnije je otišla kući i hvala Bogu dobro je sad.

JUGpress: Zašto ona nije pristala da ide kući?
OLIVERA: Mi nismo u tom momentu znali hoće li nama da budu skinute dnevnice i bonusi. I
onda žena verovatno nije htela da izgubi bonuse.
JUGpress: Znači, ona je žrtvovala svoj život…
RADMILA: Pa većina njih to radi. Imamo taj letnji bonus koji je sad bio 28.000 dinara, ali taj
bonus dobijate ako ne idete godinu dana na bolovanje. I oni zbog tog bonusa će da umru na
poslu, dolaze bolesni… Znači, ako plata bude 43.000 vi imate dva bonusa od po 10%, to je
8.600 i funkcionalni bonus 2.500, to je bruto, i sada ako vi ovog meseca jula odete na bolovanje
i dođete avgusta vi 10% bonusa primite, a onih drugih 10% za narednih šest meseci primite. I
zato ljudi izbegavaju i zato radimo za minimalac.
OLIVERA: Imamo mi dosta ljudi koji su otišli u invalidske penzije.
JUGpress: Šta je inspekcija za rad uradila? Bili su tamo, zvao ih je sindikat..
OLIVERA: Inspekcija za rad je bila i oni su utvrdili veliki broj nepravilnosti, pogotovu što se tiče
tih radnih subota i nedelja, gde su ljudi radili bez pauze, bez odmora, vezivali dve nedelje i na
šta po zakonu nemaju pravo. Mora da postoji taj period kada se odmara. Oni su sve to videli.
Kakve će njima da budu sankcije vezane za to, mi to ne znamo, nemamo informaciju o tome, a
smatram da bi trebalo da se sankcioniše, jer oni to rade unazad već neko vreme. Pre štrajka,
bile su radne subote i bilo je: „Ako ne dođete u subotu skidaju vam se bonusi“. Za vreme štrajka
bile su radne subote i nedelje gde su bile plaćene sa dodatnim bonusom od 2.000 preko
dnevnice.
NA KRAJU, KADA SE S POSLA DOĐE KUĆI…
JUGpress: Posle svega toga što vam se dešava tamo, kada odete kući, koliko to utiče, i
nesvesno, na vaš život, na vašu porodicu, na vašu decu? Jer posle takvih stvari vi ne možete
da budete…
OLIVERA: Tako je. Znate, ja se trudim da kad odem kući to što imam na poslu, ostavim tamo u
pogonu.
JUGpress: Može li se to uvek?
OLIVERA: Ne može uvek. Nama nije život samo u Juri, nama je život i kući. Mi kući imamo
obaveze, imamo porodice gde moramo da budemo mnogo prisutniji nego ovamo gde se od nas
zahteva. Tako da, trudim se nekako da to ostavim tamo i onda odem kući. (kraj) IS/LJS