NIŠ

Osmočlana ekipa iskusnih planinara krenula je krajem januara iz Niša na marš hodočašća
„STAZAMA SLAVNIH PREDAKA“. Ekipu neobičnih hodočasnika činili su Milan Lapčević,
vođa poduhvata, Nataša stankoović Nedeljković, Nela Petrović, Boban Hadži Stojković,
Bojan Radenković, Rade Knežević, Milan Grozdanović i Miloš Dragićević.
Pešački marš bio je dugačak nešto više od 200 kilometara. Iskusni planinari prešli su ovo
rastojanje za pet dana, noseći sa sobom kompletnu opremu neophodnu za kretanje i
bivakovanje u planinama po zimskom vremenu. Neobična ekspedicija prošla je najtežim
pravcem, – Drugi pravac povlačenja srpske vosjske, – kojim su se kretala Druga i Treća
armija, kako i jedinice Odbrane Beograda Vojske Kraljevine Srbije, a put je vodio od Pećke
Patrijaršije preko Čakora, Plava, Gusinja, po zlu čuvenih Prokletija, Selca, Tamare i Koplika,
sve do Skadra i Šenđina, odakle su se brodom prevezli na Krf.
Jedinstvene zapise sa ovog poduhvata JUGpress donosi iz pera jednog od učesnika.
Boban Hadži Stojković

HODOČAŠĆE DO KRFA
(Iz mog ugla…)

Dan 2.
Dobro jutro, Metohijo!
Budim se. U trenutku ne znam gde sam. Ajmo jedan restart u glavi, što bi rekli mladi! Tu sam.
U Peći.
Napolju još uvek mrak. Još nije svanulo. Kiša cele noći pada i ne razmišlja o prestanku.
Padala je i onda kada se naša vojska pre 110 godina povlačila.
Identično vreme. Simbolika!
Ustajem. Na prstima odlazim do toaleta, da ne bih druge budio i ako je vreme da svi
ustanemo. Čuju se glasovi na gornjem spratu. Gornji dom kuće čine Dragana, Nela i Milan.
Uveliko se spremaju. Budim i donji dom. Ajmo momci, ustajanje!
Pakovanje i raspakivanje postaje već normalno. Nomadski je ovo život!
Stalno ćemo se seliti…
Odvojite hranu za usput. Iz velike kutije vadim kesu, Danče mi je umesila kiflice da mi se
nađu.
Jedan po jedan izlazimo ispred kuće i iznosimo rančeve. Svi smo na okupu. Spremni ko
zapeta puška.
Policajac koji jutros dežura je oran za razgovor, onaj od sinoć, to nije bio! Možda smo mu
poremetili planove.
Ko zna? Zamolili smo ga da nas uslika grupno za uspomenu. Slikamo se.
Nemamo puno vremena. Očekuje nas ni malo lak teren. Krećemo ka patrijaršiji i Rugovskoj
klisuri.Rugovska klisura, spomenik prirode! Proglašena je zaštićenim područjem 1985.godine. Duga
je 25 kilometara i duboka preko 300 metara. Prostire se od Peći na istoku do Čakora na
zapadu.
Na ulazu u kanjon nalazi se Pećka patrijaršija, istorijsko i duhovno sedište Srpske
pravoslavne crkve.
Nama je to današnja polazna tačka.
Već posle desetak minuta od polaska iz crkve Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja
stižemo do patrijaršije. Do trenutka dolaska do patrijaršije ni od koga nismo doživeli
neprijatnost. Izlazimo iz kombija. Oblačimo kišne kabanice. Kišu kao da neko sipa, ne
prestaje. Okupljamo se da bi napravili jednu grupnu fotografiju ispred ulazno-dvorišnih vrata
patrijaršije.
Za uspomenu. Tada se događa nešto, što mi ostavlja gorak ukus u ustima,
i što mi i sada dok pišem unosi nemir.
Iz kućice izlazi policajac i oštrim, britkim jezikom, neprimerenim službenom licu, ljutito,
bezobrazno govori…ajde bežite tamo preko puta ulice, nemoj da ja reagujem po zakonu!
Šta znači po zakonu? Možda da potegne pištolj? Ne znam. Dok sam bio vojni policajac u
uslovima u kojima sam bio, trudio sam se da pre svega budem kulturan, bilo da je ispred
mene bio Albanac, Turčin, Rom, Srbin. Takav sam ostao i do današnjih dana.
Poštovanje zavređuješ poštovanjem!
Razmišljam, ako mi doživljavamo ovakvu neprijatnost, ko zna kroz šta prolazi srpska
zajednica koja živi u okolnim pećkim selima?
Narod je taj koji uvek ispašta.
Među nama zavlada neka čudna tišina, ali ne iz straha, više je posledica besa.
Ljudi, ajmo preko puta, ne trebaju nam problemi. Vidite da je nadobudna budala i može nam
napraviti problem.
Kako ova deonica spada u najrizičnije deonica našeg hodočašća, obezbedili smo preko
starih planinarskih poznanstava da sa nama u društvu bude i jedan pećki planinar. Inače
službenik policije u Peći.
Krenuli smo uz Božiju pomoć. U hodu se slikamo kraj patrijaršijskih zidina.
Korak za korakom. Junak za junakom!
Bistrica jaka i mutnjikava. Reke metohijskih planina nisu pitome kao moje u Toplici. Ove su
brze i hladne! Prolaze kroz stenovite formacije.
Ne treba biti previše geografski potkovan, da se ne primeti da je na mestu klisure nekada bio
lednik. Tokom pleistocena, klisurom je silazio Pećki (rugovski) lednik i kod patrijaršije stvorio
260 metara visoke morene.
Morene su glacijalni sedimenti i oblici reljefa nastali akumulacijom kamenog materijala koji
ledenjaci (glečeri) drobe, prenose i talože.
Za sve nas je ovo stresna situacija. Put vijugav, okomite stene, tuneli. Malo pa malo odroni.
Saobraćaj je gust za ovakve vremenske prilike. Mesta za pešake uopšte da nema.
Hodamo, skoncentrisani na korak.
Za razgovor nema vremena, kiša nam ne dozvoljava. Kombi nas u stopu prati.
Za volanom je Nela, a sa njom u vozilu je i naš današnji pratilac.

O pauzama ni ne razmišljamo.Kosovska policija nam nije dozvolila prelaz van graničnog prelaza. Iz ovog ugla, bolje što se
tako završilo! Sneg od jednog metra na Čakoru, nisam siguran da bi ova ekipa mogla prtiti.
Deset i više kilometara prtiti sneg dubok skoro metar visine je posao za 30 spremnih
planinara.
Krivo sedi, pravo zbori!
Dok hodam krajičkom oka gledam u bogastvo prirode koje klisura pruža. Voda na sve strane.
Nestvarni vodopadi. Vodeni izvori izbijaju iz stena. Priroda se ovde baš potrudila. Prvi put
sam u klisuri. Moji preci su bili tada, a ja sada! Dok pišem kroz glavu mi prolazi pesma…Ja
vragolan i moj deda…on nekada, a ja sada!
Slikam i snimam kad god mogu.
Sa leve strane puta su napravljena odmorišta za pešake namernike, a na svima njima pored
objašnjenja gde se trenutno nalazite i kilometraža koliko ste udaljeni od centra Peći.
Potrudila se turistička organizacija da oplemeni prostor Rugovske klisure.
Idemo u kolonu, pa se malo raštrkamo i sve tako. Nismo svi isto fizički spremni. Čekamo se i
hrabrimo.
Na jednom od takvih odmorišta iznenada nas presreće policijski džip. Izlaze trojica
službenika i raspoređuju se u poznatu formaciju za hapšenje.
Neprijatna situacija na pomolu.
Jedan od njih sa činovima nam govori nam na lošem srpskom…Što mi pravite probleme?Sreća je naša da smo u pratnji imali njihovog kolegu, koji se sa njima upustio u duži razgovor
i objasnio da smo planinari i šta nam je današnji cilj.
Nedugo nakon što su oni završili razgovor, jedan od njih vadi papir i čita naglas imena
učesnika.
Znači li to da je ovo bila predstava ili su oni dobili zadatak da nas malo zaplaše? Možda je
ovakva reakcija bila
lični hir? Oni ipak znaju za nas, čim na papiru imaju naša imena. Dok jedan od njih čita
redom imena nas petoro, mislim se, zašto imena još dvoje saputnika nedostaju? Biće
problema. Međutim, ne! Shvatam da je pročitao imena onih koji su prijavljeni i zatražili od
kosovskih institucija da pređu granicu van graničnog prelaza. Upozoravaju nas da nam to
nije odobreno i govore nam da nam je zadnja tačka do koje možemo doći mesto Kućište.
Kućište, 1204 m n.v. se nalazi podno granice sa Crnom Gorom. Prihvatamo upozorenje i
krećemo dalje. Kako put odmiče, sneg postaje sve dublji, a padavine sve jače.

Na nogama nosim patike. Vodonepropusne. Nadam se da je jesu. Kamašne sam navukao
za slučaj dubljeg snega. Uspon je sve vreme. Na nekim mestima prečimo male serpentnine.
Počinje da bude naporno. Koraci zbog mokrog snega sve teži. Proklizavaju. Mokri smo od
kiše, mokri od znoja. Ne znaš sta je bolje, ići sa ili bez kabanice? Stajemo da se malo
okrepimo i dušom danemo pored jedne usputne prodavnice.Policija nam je uvek u blizini. Prate nas. Već je dva sata popodne.
Dok stojimo, osetih da mi se prsti na nogama brzo hlade. Kažem sebi, samo da nisu mokri.
Međutim, od velike vode, snega i goretex je propustio. Nema veze. Idem u patikama do kraja,
pa šta bude neka bude! Ko sad da vadi duboke cipele iz velikog ranca. Pitah još koliko
imamo do Kućišta? Kažu, oko sat ipo vremena hoda. Nije to ništa za prekaljene borce. Uvek
su mi u mislima moji preci… kako je njima bilo? Kako su se oni nosili sa mokrim i hladnim
nogama? Retko je ko tada imao čizme. Mahom se hodalo u kožnim opancima sa vunenim
čarapama, a kad se sve to nakvasi, e to je već…
Nastavljamo dalje ka Kućištu.
Sneg je svakim kilometrom dužine, a metrom visine, dublji!
Pahulje pojačavaju. Vejavica. Sneg se gomila na glavama, gomila nam se na ramenima.
Postajemo hodajući Sneško Belići.
Pohvaliću kulturu vozača koji su se susretali sa nama. Uvek kad bi nas ugledali, prilagođavali
su brzinu i na pristojan način zaobilazili.
Idem prvi. Malo po malo i ugledah tablu Kućište. Pravim pauzu da sačekam ostale. Blizu su.
Ne zaostaju mnogo. Dogovaramo se da odemo do mosta. Do tog mesta smo od policije
dobili dozvolu da dođemo. Policija nas tu čeka. Čekamo da stigne kombi, tempo je bio
veoma jak. Ovde snega ima u izobilju. Okupljamo se i u koloni pravimo snimak za uspomenu.
Ostade velika žal za Čakorom, ali kao što gore napisah, bolje je tako.
Nakon slikanja, čestitamo jedni drugima na uspešnom završenom pešačenju. Malo je reći da
smo srećni, nekako smo više ponosni.

Skidamo mokru garderobu, presvlačimo ono što možemo i sedamo u kombi. Mokre
pantalone su ostale, osušiće se na meni. Stopala mi se ubrzano hlade. Skidam patike da
vidim koliko su propustile? Sve je mokro. Kako sada do drugih patika? Sve je zatrpano. Setih
se da su mi vunene čarape u manjem rancu negde pri vrhu. Brže bolje ih nađoh. Skidam
mokre čarape, navlačim vunene.
Dušu su mi ugrejale!
Dok polako silazimo ka Peći, slikam prelepe snegom pokrivene pejzaže. Ništa mi neće
promaći. Kad nisam mogao dok sam hodao, sad mogu! Nakon nekih sat vremena stižemo u
Peć. Rade poklanja knjigu “Manastiri Srbije” potpisuje i zahvaljuje se našem današnjem
pratiocu na dobrom poslu. Pozdravljamo se i isplaćujemo ga za njegovo angažovanje. Hvala
mu! Jes da nas je odrao, ali nam je i poslužio u nekoliko slučaja.
Prolazimo kraj patrijaršije i ostaje žal što nije bilo vremena posetiti je. Biće prilika!
Idemo putem Peć – Kula – Rožaje, ka graničnom prelazu sa Crnom Gorom. Prevoj kojim
prolazi put se nalazi na 1900 m n.v. Ne razmišljamo mnogo o tome šta nam se sve može
desiti.
Kroz Peć se jedva probijamo. Gužva. Na stotine i stotine automobila. Iznenada nam ispred
kombija iskače devojka. Malo je falilo da je udarimo. Rade refleksno koči. Gestikulacijom
rukama joj govori, gde si krenula!? Ona se uplašeno izvinjava.
Rade deluje kao ozbiljan i stabilan vozač, što se narednih dana pokazalo kao tačno.
Izlazimo iz grada i krećemo putem ka graničnom prelazu. Nije prošlo mnogo, čujemo Nelu,
spremite lične karte, blizu smo.
Nela Petrović, medicinska sestra, planinarski vodič 3. kategorije je na ovom putu bila naš
glas razuma.
Uvek spremna u datom trenutku da pomogne na pravi način.
Predajemo službenom licu lične karte. Očekujemo brzi pregled i prolaz bez problema.
Međutim, menja se situacija. Nakon nekih 15 minuta nam govore da se preparkiramo tamo
udesno i da sačekamo. Prolazi prvi sat i već postaje jasno da nam se nešto sprema. Niko ne
zna šta! Svi razmišljaju o najgoroj soluciji. Da budemo vraćeni u Peć, gde bi nas ispitivali o
našem hodočašću, ili će neko biti uhapšen.
Nakon nekog vremena pitamo, da li možemo do toaleta? Službenici nas puštaju do
službenog toaleta i tu vidim da situacija nije bas toliko zategnuta. Prolazi i drugi sat. Stiže još
jedno policijsko vozilo. E to već uozbiljuje situaciju. Od stresa lagano kreće smeh. Zezamo
se i nagađamo, ko će biti uhapšen? Svi muški predlažu sebe, žrtvuju se unapred! Stresno i
smešno.
Jedan kaže mene će zbog ovog, drugi ma mene će, ja sam bio u ratu i td…
Već dva sata i petnaest minuta čekamo. Rade izlazi da pita u čemu je problem? Napokon su
se smilovali. Prilazi nam službeno lice koje nam saopštava, da su petoro sa spiska dobili
meru zabrane ulaska na Kosovo u narednih godinu dana. Objašnjenje je šturo, kažu da nije
do policije, već im je to stiglo od agencije za bezbednost Kosova.
Tako usmeno popismo po prvi put zabranu. Ni krivi, ni dužni!
Narednih godinu neću moći na Kosovo i Metohiju. Proći će i to!
Traže od nas da izađemo vani da nam pregledaju stvari. Kad su nas videli da smo već
smoreni, jedan koristi neprimeren komentar da možda među stvarima krijemo kalašnjikov i
td… Ipak su popustili i pustili da produžimo put. Neki su nam poželeli srećan put i upozorili
šta nas očekuje ka prevoju.
Već je pao mrak. Idemo ka prevoju. Raspodelili smo težinu u kombiju, da bi bolje gazio sneg
po putu. Sreća pa nije bilo mnogo vozila koja bi nam napravila problem, te smo se nekako
izvukli i došli do crnogorske granice.
Rade vozi, divim mu se! Ovim putem mu se i zahvaljujem!
Na crnogorskoj granici brzo završavamo i upućujemo se ka Rožajama, tj. ka Beranama.
Tamo su nas na večeri ugostili Nelini drugari. Njih trojica. Posle svih današnjih stresova,
napokon nešto lepo da se desi. Prijatna atmosfera. U razgovoru sa jednim od njih,
Aleksandrom Balevićem, rodom iz Šekulara, planina Mokra, saznajem da imamo zajedničke
prijatelje i da ćemo ih obavezno pozdraviti. Idemo! Opet žurba. Moramo i do Andrijevice, u
restoranu Most nas čeka vlasnik i njegovi gosti guslari. Ulazimo u restoran, sedamo za sto.
Vlasnik nam se po malo ljutito obraća, što nismo prvo kod njega došli. Ubeđujemo ga da je
moralo tako…
Stolu prilaze momci da se pozdrave i među njima vidim jedno poznato lice, Miloš Gašević!
Moj Prokupčanin u Andrijevici!? Drago mi je da smo se videli! On i njegovi drugovi guslari su
nam priredili jedno mini guslarsko veče. Uživali smo i pevali zajedno! Zdravo nam bili!U našu čast je mikrofon uzeo vokalni solista Dule Rajković, peva nam svoju pesmu…”Ivana
se kroz Berane šeta”.
Poznati hit koji je napisan pre 20 i više godina. Uz muziku i piće bi ostali do jutra, ali je vreme
da se krene.

Sledeća destinacija i naše konačište je kod Fara u Plav. Pozdravljamo se sa celim
restoranom. Moramo krenuti. Neki bi da ostanu još malo.
Dolazimo u Plav. Prvi put sam u ovom malom crnogorskom gradiću. Snegom je zatrpan.
Bajkovit! Živo mesto. Puno ljudi, dece. Parkiramo se u nekom dvorištu. Na sve strane se čuje
zvuk agregata. Juče je zbog velikog snega pao dalekovod i nemaju struju. Agregat radi i u
dvorištu našeg konačišta. Vlasnik nas dočekuje i moli da ne uključujemo grejalice. Zbog
hladnoće ćete dobiti po dodatno ćebe. Vode tople nema. Hladna u izobilju. Blage pripreme
za plivanje za časni krst. Među nama njih dvoje tradicionalno plivaju.
Penjemo se stepenicama. Po običaju kad su noge teške sobe su na zadnjem spratu. Tako i
u ovom slučaju. Razmeštamo se po sobama.
Grabimo prvu na koju naiđemo. Samo da se dočepamo kreveta. Dok se raspremao Milanče i
ja razgovaramo o današnjem danu, šta se sve moglo dogoditi i kroz šta smo još mogli proći.
Na stresne situacije ne možeš navići, jednostavno su neizostavni deo ovakvih putovanja,
iskreno, nismo se ni nadali da će sve ići kao po loju.
Odlazimo na počinak. Sutra nas očekuje naporan dan. Probaćemo da se džipovima
prebacimo do iznad sela Velika podno Čakora, pa da delimično prođemo zamišljenom
maršrutom. Biće teško. Bilo je i njima. Zaslužili su. Nećemo ih obrukati.
Laku noć, drugari!

(Nastaviće se…)