KOSOVSKA MITROVICA

Hapšenje devetorice ljudi u opštini Zubin Potok zbog navodno počinjenih ratnih zločina

više podseća na osvetu po principu Leke Dukađinija prema Srbima nego što ima obrise bilo kakve

vladavine prava. Uostalom advokat iz Zvečana Vlajić kaže da su sva ta hapšenja više

informativnog karaktera da bi se došlo do podataka i objasnilo kako su tokom 1999. godine nestala

23 albanska intelektualca. Da ovo nema nikakve veze sa ratnim zločinima govori i podatak da je

među uhapšenima i Milan Đurić iz sela Crepulje rođen 1984. godine koji 1999. godine kada je

izbio rat nije imao više od 14 godina.

Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije osuđuje sve zločine koji su se desili na albanskoj

strani kao i nestanak grupe od 23 intelektualca. Ali vlasti u Prištini bi morali da imaju meru za

istinu i pravdu i da na samo desetak kilometara od opštine Zubin Potok postoji selo Leočino

opština Srbica iz kojeg je tokom 1998. godine nestalo 18 članova porodice Šmigić. Među njima su

bili i žene i deca i starci i muškarci i mnogi nažalost pretpostavljaju da su završili u tzv.

žutoj kući u Albaniji u kojoj se po Diku Martiju švajcarskom advokatu uzimali organi zarobljenih

Srba. Danas u selu Leočino Srba više nema a po turskom popisu iz 1455. godine oblasti

Brankovića selo Leočino je imalo 15 srpskih kuća.

Reakcija Beograda je već uobičajena, kao i reakcija tzv. Srpske liste. Sve se svodi na kukanje,

na cmizdrenje, zapomaganje, žalopojke. Ovakav vid odbrane Srba samo još više podstiče Prišninu

na dalji teror i nasilje nad Srbima. Ono što mora da se naglasi da do dolaska na vlast Aleksandra

Vučića nezamislivo je bilo da se ovako nešto dešava Srbima na severu Kosova i Metohije.

Normalna stvar bi bila da Beograd zbog ovog strašnog egzodusa Srba zatraži hitnu sednicu

Saveta Bezbednosti UN. Ali to aktuelnoj vlasti ne pada na pamet jer time može da ugrozi političku

poziciji Aleksandra Vučića u njegovoj borbi za premijersko mesto. Normalno bi bilo i da Beograd

zatraži hitnu sednicu Saveta Evrope zbog nasilja nad Srbima u južnoj srpskoj pokrajini. Aktuelna

vlast ni to ne želi da uradi jer bi ugrozila izborne šanse doskorašnjeg predsednika Srbije

Aleksandra Vučića.

Predsednik u ostavci Aleksandar Vučić pre godinu dana je u svojih pet tačaka zaštite Srba

u petoj tački je obećao da će da primeni krivično-pravne procedure protiv onih koji vrše nasilje

nad Srbima. Samo zadnjih mesec dana pretučen je veliki broj Srba od strane ROSU policije počev

od Nenada Raškovića, pa Gorana Vićentijevića, do ovih devetoro uhapšenih u poslednjoj njihovoj

akciji u Zubinom Potoku. Eks predsednik je slagao Srbe jer je isti 2016. godine kao predsednik

vlade Srbije sa Isom Mustafom potpisao sporazum da neće nijednog stanovnika Kosova i Metohije

Srbija procesuirati. I toga se on pridžava.

Nažalost, ostavljeni od svoje države Srbi na Kosovu i Metohiji su postali kao zečevi za

odstrel ili bolje reći kao glinini golubovi za iživljavanje separatističkih vlasti iz Prištine

sa ciljem da ih što više napusti južnu srpsku pokrajinu. Za utehu Srbima može da posluži da

vlasti Srpske napredne stranke širi zastavu dužine više od 500 metara i crta grafite po

Beogradu sa natpisom „Kad se vojska na Kosovo vrati“. Ova poruka ima i drugi nastavak a on glasi

„ne lipši magarče do zelene trave“.

Reakcije evropskih zvaničnika nema ili bolje reći ima jer treba verovati da upravo oni i

podstiču vladu u Prištini da raznoraznim metodama smanje broj Srba na Kosovu i Metohiji jer je

svaki od njih opasnost za novonastalu samoproglašenu republiku Kosovo.

Svi oni koji su očekivali da će u svom govoru na godišnjoj skupštini UN da predsednik

Srbije posveti ceo svoj govor napaćenom srpskom narodu na KiM prevarili su se. Predsednik je tu

pričao o EKSPO međunarodnoj izložbi jer valjda mu se to mnogo više finansijski isplati.

Ipak moramo da priznamo da se predsednik i setio Kosova. Na svom oproštajnom skupu bolje

reći proslavi imali smo prilike da vidimo i slušamo Aleksandara Vučića kako u vidno

alkoholisanom stanju peva pesmu Vidovdan naglašavajući stih „ko da mi otme iz moje duše Kosovo“.

Predsedniku nema potrebe niko da otima Kosovo jer ga je on sam dragovoljno, bez borbe predao

prihvatajući Francusko-nemački plani i Ohridsku agendu.

Nažalost, što se Srba u južnoj srpskoj pokrajini tiče na njih u punoj meri mogu da se odnose

one Njegoševe reči – „Crni dane, a crna sudbino! Oj, kukavno Srpstvo ugašeno". Ipak na kraju čovek

se mora setiti one Pašićeve reči – „spasa nam nema, propasti nećemo“.

Srpsko nacionalno veće

Kosova i Metohije