Srbija i zdravlje: Šta jedu deca u obdaništima i zašto u pojedinim gradovima nije bilo voća usred leta

BEOGRAD

Hrana u predškolskim ustanovama je zdrava i raznovrsna, ističu roditelji, ali problemi postoje – od sve manjeg broja kuhinjskog osoblja do javnih nabavki koje kasne

Spisak hrane koju šestogodišnji Petar ne voli poduži je i raznovrstan – brokoli, karfiol, krompir iz rerne, sir, kajmak, sočivo…

Voli da jede meso, uštipke, krofne i salatu.

Njegova dve godine mlađa sestra Jelena ima drugačiju listu – meso slabo jede, a povrće ne bira.

U vrtiću, međutim, i jedno i drugo sve jedu.

„Sve ono što kod kuće neće ni da pogledaju, u vrtiću lepo ručaju”, kaže njihova majka Marija Šijan.

Petar i Jelena idu u privatno obdanište, a njihova ishrana, kao i ishrana dece u državnim vrtićima, uobličena je tako da zadovolji veći deo dnevnih potreba u pogledu kalorija, i hranljivih materija.

„Deca u vrtiću stvaraju i zdrave navike koje će sprečiti kasniji razvoj bolesti povezanih sa nepravilnom ishranom”, kaže Veroslava Stanković, dijetološkinja.

Za Jelenu Sinđelić, koja radi kao doktorka opšte prakse i majka je sedmogodišnjeg Alekse, od početka je bilo važno šta njen sin jede.

„I dok je bio mali, nikad, čak ni kad idemo negde, nismo uzimali kupovne kašice, nego se uvek spremalo.

„Mi smo dosta pažnje obraćali na ishranu zbog navika koje smo hteli da stvorimo i onoga što će jesti kada više ne budemo mogli da kontrolišemo”, kaže Jelena, čiji sin ide u državno obdanište.

Od gojaznosti do javnih nabavki

Istraživanje zdravlja stanovništva otkrilo je da je svako peto dete uzrasta od pet do šest godina bilo gojazno u Srbiji 2019, dok je procenat gojazne dece od sedam do 14 godina udvostručen od 2013. do 2019.

Iste godine, polovina deca nije svakodnevno jela voće i povrće, dok je 20 odsto jelo voće i povrće tokom tri ili manje dana nedeljno.

Pošto ishrana u vrtićima podrazumeva da deca svakodnevno imaju voće, povrće, meso, i mlečne proizvode, Jelena Sinđelić i Marija Šijan jelovnik opisuju kao „odličan” i „raznovrstan”.

Organizovanje obroka u obdaništima, kojima je većina roditelja zadovoljna, ipak ne teče glatko.

Početkom maja 2023. godine, u nekoliko beogradskih vrtića deca koja imaju alergije na hranu ostala su bez zamenskih obroka.

Iz Sekretarijata za obrazovanje tada su rekli da će problem biti rešen zapošljavanjem dodatnog osoblja u kuhinjama.

Par meseci kasnije, deca u državnim predškolskim ustanovama u Beogradu ostala su bez voća zato što javna nabavka nije bila još uvek završena.

U međuvremenu postupak je okončan tako da su od sredine avgusta deca počela da dobijaju sveže voće.

Iz Sekretarijata za obrazovanje Grada Beograda nisu odgovorili na pitanja BBC na srpskom o ovom slučaju.

U Nišu, najvećem gradu na jugu Srbije gde živi blizu 600.000 ljudi, takođe je bilo problema u vezi sa nabavkom voća i povrća u julu, ali, kako kažu iz Predškolske ustanove „Pčelica” najvažnije namirnice obezbeđene su kroz više različitih ugovora.

Šta deca jedu u vrtićima?

Veroslava Stanković objašnjava da je u ishrani dece od prve do sedme godine najbitnije da se podmire sve potrebe i u makro i u mikronutrijentima.

Makronutrijenti su proteini, ugljeni hidrati i masti, a mikronutrijenti su vitamini i minerali.

Na jelovniku, koji je istaknut u obdaništima, može se videti koliko će deca kroz obroke dobiti svih važnih elemenata, ali i kalorija.

„Važno je da dete ima dovoljan kalorijski unos.

„To znači ni previše ni premalo. Vrlo često kod dece dolazi do gojaznosti jer se unosi previše praznih kalorija, bez vitamina i minerala”, kaže Veroslava Stanković.

Deca u vrtićima imaju četiri obroka – doručak, ručak, i dve užine.

Dok doručak podrazumeva mlečne i mesne namaze, džem i jaja, za ručak se jede kuvano jelo sa mesom i povrćem, riba, salate.

Jedna užina je kolač, slana pita, ponekad plazma keks, a druga bi trebalo da bude sezonsko voće.

Pravilnik o ishrani dece u predškolskim ustanovama propisuje da obroci treba da zadovolje „75 odsto energetskih potreba i 90 odsto dnevnih potreba u proteinima, mineralima i vitaminima”.

Hrana se priprema u kuhinjama u državnim obdaništima, a kontroliše se u zavodima za javno zdravlje.

Pored toga što dobijaju zdravu hranu, deca stiču i korisne navike u vrtićima.

Jelena Sinđelić kaže da Aleksa i njegovi drugovi imaju obavezu da postave i raspreme sto za sobom.

„Nije to velika stvar, ali je lepo da se nauče osnovnim obavezama”, dodaje ona.

Marija Šijan objašnjava da, kada njena deca dođu kući, umeju i da opomenu roditelje šta je lepo, a šta nije dok se ruča, ali i da naruče hranu „kao iz vrtića”.

„Govore nam – nema priče dok se jede”, kaže uz osmeh, dodajući da i povremeno „ukrade” ideju za ručak iz vrtićkog jelovnika.

Šta deca ne jedu u vrtićima?

Beogradski državni vrtići, u koje ide oko 55.000 dece, ostali su u julu bez sezonskog voća umesto koga su deca dobijala uglavnom limunadu ili sokove.

Na jednom od jelovnika koji je bio istaknut na sajtu predškolske ustanove pisalo je da je „ugovor za voće istekao”.

„U toku je procedura javne nabavke koju je raspisao Grad”, istaknuto je.

Na portalu javnih nabavki može se videti da je 13. jula ove godine doneta odluka o dodeli ugovora za nabavku voća grupi ponuđača.

Ukupna vrednost ugovora je 162,6 miliona dinara, ali nema detalja na koji način i u kojim rokovima voće treba da bude nabavljeno.

Voće je kasnila nekoliko nedelja, ali je stiglo početkom avgusta.

Par meseci ranije, nije bilo obroka za decu sa alergijama u beogradskoj predškolskoj ustanovi „Dečji dani”.

Deca sa alergijama na određene namirnice bi trebalo da dobijaju obroke koje će poslužiti kao odgovarajuća zamena, pa tako dete koje je alergično na ribu obično dobija piletinu za ručak.

Iz Sekretarijata za obrazovanje tada su rekli za Novosti da je u PU „Dečji dani” ukupno 80 dece sa alergijom ili poremećajima u ishrani, a problem je nastao zbog manjka zaposlenih u kuhinji.

„Mera obustavljanja priprema posebnih obroka za mališane u PU ‘Dečji dani’ je privremenog karaktera, a ova ustanova će nastaviti sa pripremom hrane za decu sa alergijama i poremećajima u ishrani odmah po zapošljavanju dodatnog kuvarskog kadra”, naveli su iz Sekretarijata.

Portal Južne vesti u julu je objavio da i u državnoj predškolskoj ustanovi „Pčelica” u Nišu takođe nema svežeg voća i povrća.

Ovo je jedina državna ustanova u Nišu, i u nju ide 5.000-6.000 dece.

Pravnik Goran Stojković, iz PU „Pčelica”, objašnjava da je problem nastao zbog procedura predviđenih Zakonom o javnim nabavkama.

„Prema tim procedurama, kada se objavi odluka o zaključenju ugovora, postoji zakonska obaveza da protekne rok za žalbu od deset dana, posle čega ugovori mogu da se zaključuju”, kaže Stojković.

Zbog tog raskoraka, desetak dana nije moglo da se obezbedi voće i povrće predviđeno ugovorom.

Dodaje i da njegova ustanova nabavlja hranu tako što sklapa više ugovora za različite namirnice.

Ako istekne ugovor za jednu vrstu namirnica, njihov nedostatak može da se nadomesti ugovorima koji još traju.

„Imamo posebne ugovore za voće, južno voće, povrće, konzervirano voće, smrznuto voće i povrće.

„Preko ovih ugovora mogli smo da obezbedimo hranu sa nutritivnim vrednostima koje su potrebne deci da bi se nedostatak što manje osetio”, kaže Stojković.

Ko sprema hranu?

Dok privatni vrtići hranu nabavljaju preko keteringa, u državnim se hrana sprema u predškolskim kuhinjama.

Marija Šijan, čija su deca išla prvo u državni, a potom u privatni vrtić, kaže da nije primetila nikakvu razliku u kvalitetu obroka.

Ona objašnjava da ne brine za bezbednost hrane koja se dobija preko keteringa i da nikada do sada nije bilo problema.

U vreme kada se saznalo da je jedan broj dece sa alergijama ostao bez obroka, u medijima se pojavila i informacija da će državni vrtići preći na ketering.

Iako su iz Sekretarijata za obrazovanje demantovali ove navode, sindikati već neko vreme ističu da je u obdaništima sve manje kuhinjskog osoblja koje odlazi zbog malih plata.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od ukupno oko 32.000 zaposlenih u predškolskim ustanovama, četvrtinu, odnosno oko 7.500, čini pomoćno tehničko osoblje.

Među njima se nalaze radnici u kuhinji, vozači, čistačice.

Bosiljka Jovanović, predsednica Samostalnog sindikata predškolskog vaspitanja i obrazovanja, kaže da ovi radnici primaju iznos oko minimalne zarade, koja je u Srbiji nešto iznad 40.000 dinara.

Ova grupa radnika, kako se može pročitati iz razgovora sindikata i Ministarstva finansija, nije obuhvaćena predloženim povećanjem plata u javnom sektoru.

Ipak, oni će dobiti 8.800 dinara kao „vanrednu solidarnu pomoć” za period od septembra do decembra 2023. godine, a kasnije je moguće povećanje minimalne zarade.

„Pomoćno osoblje odlazi tamo gde im se nude bolje zarade”, kaže Jovanović.

Ona ističe da jeste postojao plan da se za državne vrtiće angažuju agencije koje bi bile zadužene za pomoćne poslove, kao što su čišćenje ili spremanje hrane, ali da se za sada od toga odustalo.

„Petogodišnje istraživanje Evropske asocijacije sindikata javnog sektora o agencijskom zapošljavanju pokazalo je da agencijsko zapošljavanje dovodi do drastičnog pad kvaliteta usluge i neisplativost i u javnom i u privatnom sektoru”, navodi Jovanović.

Koliko su deca gojazna?

Iz godine u godinu, procenat gojazne dece u Srbiji raste.

Istraživanje zdravlja stanovništva iz 2019. godine pokazalo je da je tada u Srbiji bilo 12,9 odsto gojazne dece od pet do 14 godina, dok je umereno gojazne dece bilo 16,6 odsto.

Pored toga što je svako peto dete uzrasta od pet do šest godina bilo gojazno, u istraživanju se beleži i da je procenat gojazne dece uzrasta od sedam do 14 godina porastao sa 2,6 dosto (2006. godine) na 10,5 odsto 2019. godine.

Prema projekcijama Međunarodne federacije za gojaznost, očekuje se da će procenat gojazne dece u Srbiji do 2035. godine svake godine rasti za 5,2 odsto.

Gojaznost dovodi do niza drugih zdravstvenih izazova kod dece, čak i onih koji ranije nisu bili učestali kod najmlađih, upozorila je nedavno za BBC na srpskom doktorka nutricionistkinja Jagoda Jorga.

„Nešto što je bilo nepojmljivo, sada beležimo u dečijem uzrastu: povišen krvni pritisak ili dijabetes tipa 2, takozvani ‘starački’, koji se sada spustio na uzrast od 10 ili 11 godina”, rekla je stručnjakinja za BBC na srpskom.

U gojazne spadaju oni čiji je indeks telesne mase (BMI), odnosno vrednost koja se dobije kada se težina osobe u kilogramima podeli sa kvadratom visine u metrima, veći od 30.

Prekomerno uhranjeni su oni kod kojih je ovaj indeks manji od 30, a veći od 25.

Svetska zdravstvena organizacija ističe da dečija gojaznost povećava rizik od prevremene smrti i invaliditeta u odrasloj dobi.

„Prekomerno uhranjena i gojazna deca su često gojazna i kao odrasli.

„Oni oboljevaju u ranijem uzrastu od hroničnih nezaraznih bolesti, poput dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti, a njihov razvoj delom zavisi od uzrasta u kome je gojaznost nastala i njenog trajanja”, dodaje se.

Jelena Sinđelić veruje da dobar deo problema potiče iz loše postavljenih navika u detinjstvu.

„Skoro smo bili na jednom rođendanu.

„Oni su jeli mini pice, roštilj, tortu i na kraju sladoled na točenje. I to sve od pola sedam do pola devet uveče”, kaže ona.

‘Roditelji da ne kvare’

Deca u vrtićima ne jedu samo zdrave obroke, već i uče o pravilnoj ishrani.

„Iako su mali, oni vide da se o tome govori u medijima i shvataju da je to nešto važno.

„Ako im se ta tema približi, kroz na primer radionice gde oni prave zdrave obroke, to će im ostati urezano i poštovaće kasnije kroz život”, ističe Veroslava Stanković.

Dodaje da bi bilo dobro da postoje radionice i za roditelje, jer oni traže informacije na Guglu koji je „loš učitelj”.

„Vrtić radi dobru stvar, ne treba to kvariti kod kuće”, kaže ona.

Stanković objašnjava da deci, kada dođu kući iz vrtića, treba davati zdrave obroke, ograničiti slatkiše, izbegavati brzu hranu, koja pored skrivenih šećera, ima i soli, zbog čega sve mlađe osobe imaju povišen krvni pritisak.

„Za večeru im se mogu dati zdravi namazi sa ribom, belim mesom, humusom.

„Može se skuvati proso ili griz. Može se dati meso sa salatom. Važno je, kao i za odrasle, da večera ne bude preobilna”, dodaje.

Jelena Sinđelić se trudi da njeno dete upravo ovako jede, ali to nije uvek lako.

Posebno kada je u poseti kod rođaka, gde važe drugačije navike.

Njihova svakodnevna rutina podrazumeva da kada Aleksa izađe iz vrtića u tri sata popodne, jede ponovo oko pola šest, i do osam uveče je u krevetu.

„Između nema grickanja, nema nošenja grickalica na igralište.

„Međutim, on vidi da druga deca nose čips, pa me pita ‘A što ti meni ništa nisi ponela?’. Odgovorim mu da to ne jedemo i za sada prihvata, ali je pitanje dokle će”, kaže Jelena.

Aleksa je dete koji je naučio i voli da jede sve, ali to ne znači da borbe oko hrane nema.

„Ponekad hoće da pojede i urmu kad mu se jede slatko, a nema ništa drugo u kući.

„Ako ima, to je onda borba i objašnjavanje kad je dosta. Roditelj mora da postavi granicu”, kaže Jelena.


Šta jedu deca u regionu?

U zemljama regiona, deca imaju obroke slične kao i Srbiji.

U vrtićima u Hrvatskoj obezbeđena su četiri obroka – doručak, ručak, dve užine, sličnog sastava kao i u Srbiji, koji je opisan u državnim pravilnicima.

Slično je i u Bosni i Hercegovini, a jedina razlika je to što se u jelovnicima češće mogu naći eurokrem, puding ili prženice, koje se uglavnom izbegavaju u obdaništima u Srbiji.

U Crnoj Gori deca imaju tri obroka doručak, ručak i užinu.

Ručak je oko 12 časova, ranije nego u Hrvatskoj i Srbiji, a deca imaju i popodnevnu užinu.

U ovoj zemlji, kao i u Srbiji, određeno je da hrana u vrtiću zadovolji 75 odsto dnevnih energetskih potreba, i to tako što će obroci biti raznovrsni, uz upotrebu sezonskih namernica.

Izvor: BBC News

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare