LESKOVAC
Rabadžija više nema kao u starini. Konji i volovi su prepušteni valovima prošlosti, a preplanuli ljudi, grubi i suvi, koji ih gone, danas su zamenjeni kamiondžijama od po sto kila, sa peškirima oko debelih vratova.
Ako se pak čovek dovoljno potrudi, nije nemoguće ih zamisliti. Zamisliti davne dane, turske plotove i sokake, jevrejske radnje i čeze kneza leskovačke nahije. Putanjom između tih visokih plotova, tim zamršenim sokacima, pored tih nakinđurenih dućana i iza tih uticajnih čeza, tera masivne volove neki, od jakog sunca i planinskog vetra, ugljenisani čiča. U kolima, koja drvenim točkovima gaze nabijenu zemlju leskovačke ravnice, nalaze se svakojaka čuda. Tu su persijski ćilimi, zemljani ćupovi, svilene marame, tamne haljine, široke čakšire i debele košulje. Ispod njih, naziru se sanduci. Unutra je neko železno posuđe, bakarne džezve i fildžani. U drugom su mešine sa vinom, a u jednom, omanjem sanduku, nalaze se bokali sa najkvalitetnijom medovačom.
Bliže klupi od ispucale cerovine, koja je prekrivena oštrom, od jakog sunca, izbledelom čergom, na kojoj sedi mršava silueta rabadžije, poređani prteni džakovi. U njima se nalazi kafa, spravljena samo za bogate čorbadžije i moćne Turke. Tako natovarena, kola se bogami sporo kreću po suvom drumu, iako ih vuče sila golemih zveri. Ima već nedelju dana kako putuju kroz srce ravnice, nakon što se spustiše niz padine planine, kroz klisuru, i dalje, tokom Morave. Mučenom čoveku, koji, zarobljen svojim teškim mislima i sećanjima na slabašnu decu i bolećivu ženu, ne primećuje bujnost leskovačkih brda u ranu „prolet“, ovaj put nije nipošto drugačiji od drugih. Iskopani drum, džombav i tvrd, tera volove da gaze oprezno, da ne polome točkove kola, ili još gore, neki od ćupova.
Na ulazu u kasabu, rabadžija po prvi put, nakon silnih godina, primeti da je ova varoš čudna u svojoj naravi: velelepni konaci i hanovi niču ponegde, rušeći harmoniju sirotinjskih kuća i zadaha bede. Lagano se krećući ka centru ove srpsko-turske čaršije, za oko grubog čoveka zapada promena. Ima sve više turskih kuća kako se bliži Žitnoj pijaci i Masarikovom trgu. U daljini, obasjani čistotom neba i bistrim jutrom prolećnog dana, na brdu, vide se spomen ploče. Tursko groblje pokazuje svoje naznake u nevinosti mladih sunčanih sati. A reka teče bezbrižno i ravnodušno na njegovu muku, znojava leđa i ispucale, krvave ruke. U senci vrba, duž penušavog rečnog toka, pregoreli starac je mogao da vidi zarđale kofe i mrke konopce. Verovatno su bušne, pada mu na pamet. Znao je da zimi, kad sneg zatrpa brda i ljudske osećaje, varošani lome led na Veternici, izvlače bistru, ledenu vodu, piju i koriste je za druge potrebe. Iz promatranja ove učmale kasabe ga trže vrisak neke žene, koja jedva zadrža dete, da ne istrči pred kopita teških, zadihanih volova. Primetivši da se bliži odredištu, ućuta, udahnu duboko i ispusti vazduh polagano. Skrenu ulicom desno, pored dućana nekog Jevrejina Avakuma, koji prodaje lekovito bilje iz dalekih zemalja. Malo dalje niz ulicu po kojoj je lebdeo opori miris turskih jela i kafe, pred grbavim čovekom se brzo pruži pogled na dvorac turskih vremena u leskovačkom kraju. Stigao je u dom zloglasnog Šašit-paše, pred kapije najvećeg saraja u varoši.
U godinama pre no što će naš mučeni rabadžija stići u senku, za ono vreme, kolosalne zgrade, desiše se događaji koji umnogome promeniše prilike u ondašnjoj, porobljenoj Srbiji, i posledično, u Leskovcu. Krajem osamnaestog veka, tačnije, između 1788. i 1791. godine, vodio se austrijsko-turski rat, koji beše svojevrsna uvertira i poligon za uvežbavanje borbenih manevara Srba koji će povesti zemlju na put slobode u ustancima sa početka devetnaestog veka. Konsekvence rata su, po Leskovčane, bile pre svega u tome što će ta nesigurnost po tursku upravu u severnijim krajevima Beogradskog pašaluka, naterati sandžak-bega Aladži-hisarskog (Kruševačkog) sandžaka, da iz Kruševca, prebegne u Leskovac, odnosno Leskovadž, kako su ga Turci nazivali. Odluka je bila racionalna, jer je Leskovac bio, po njih, bezbednije mesto. Na taj način je leskovačka varoš postala centar Leskovačkog pašaluka, nove teritorijalno-upravne jedinice u okviru Rumelijskog vilajeta, koja će zameniti dotadašnji sandžak. To su bile reformske mere sultana Selima III, koji je želeo da na izvestan način amortizuje negativan trend na severu i da prilagodi organizaciju carstva tim promenama. Tako će Leskovac postati upravno sedište ove oblasti, čije će se granice tokom devetnaestog veka menjati u skladu sa organizacijskim promenama unutar Otomanske imperije.
Četrdeset godina će na čelu Leskovačkog pašaluka biti čuveni Šašit-paša, Arbanas koji vodiše poreklo i koji beše blizak rođak skadarskih naslednih paša iz porodice Bušata. Počev od 1790., pa do 1830. godine, biće to čovek čija reč beše zakon i čija pojava izazivaše strahopoštovanje diljem leskovačke ravnice. Tokom prvih petnaest godina svoga upravljanja, Šašit-paša je bio u dobrim odnosima sa Srbima, međutim, zbivanja u Srbiji, ustanak koji je buknuo i borbe koje su počele da se odvijaju će uticati da paša promeni mišljenje o hrišćanima i svoj odnos prema njima. To će dobiti potpuno novu dimenziju krajem 1805., kada ustanici budu zauzeli Kruševac, aleksinačku i ražanjsku nahiju sa Paraćinom, što sve behu delovi Leskovačkog pašaluka. Od onda, Šašit-paša je postao ogorčeni neprijatelj kaurima. U leto 1806., bio je jedan od komandanata turske vojske u boju na Deligradu. U godinama koje su usledile, a naročito početkom 1807. i 1809., paša je prevashodno bio orijentisan ka očuvanju leskovačkog kraja pod okriljem sultana i turske vlasti. Nakon kraha Prvog srpskog ustanka, pristupio je restauraciji turske uprave u ovim podnebljima. Umro je 1830. Godine, ustupajući na taj način mesto Ismail-paši, koji je nastavio sa borbom za održanje turskog zakona u ovoj skrajnutoj kasabi.
Leskovački pašaluk je počeo da se kruni, postajući sve manja i manja oblast, jer je knez Miloš mudrom politikom uspevao da zauzima deo po deo turske teritorije, stvarajući na taj način savremenu istoriju srpske države.
Za sve to vreme koje je proveo u Leskovcu, Šašit-paša je imao stalno mesto boravka u istoj onoj zgradi koja je surovog rabadžiju ostavila bez daha. Veći od njegova dva saraja, od ukupno tri, koliko ih je bilo u kasabi, beše napravljen 1790. godine. Čitav vek je držao mesto koje će u budućnosti, nakon rušenja 1892., biti rezervisano za realnu gimnaziju, a nakon Drugog svetskog rata, za Okrugli paviljon (Sajam).
Baš na tom mestu, koje beše središte turske mahale, jer su u tom delu grada živeli imućniji slojevi, beše podignut, u ono vreme, monumentalni drveni zamak: beše to pedesetak koraka duga zgrada, sa zasebnim krilima za pašine žene, sajedne strane, i za “selamluk” sa druge. Između ova dva krila se nalazio dugačak srednji deo, sa širokim, otvorenim čardakom i velikim stepenicama sa obestrane, i tu su se nalazile prostorije suda i uprave. Saraj beše centar političkih zbivanja u kasabi, pravi eksponat turske sile, arhitekture i duha orijenta, koji će se godinama nakon oslobođenja osećati po leskovačkim uličicama, među ljudima i u događajima. Pored ovog, paša je posedovao još jedan saraj, koji se nalazio u prostranoj, travnatoj avliji, na mestu današnjeg pozorišta. U trećem je stanovao kadija. On se nalazio severno od nekadašnjeg bioskopa 11. oktobar, u blizini današnjeg gradskog parka. Ova turska zgrada je kasnije ponela naziv Grčki saraj, po vlasnicima.
Šašit-pašin saraj će postojati još šezdeset godina nakon smrti svog tvorca. Biće mesto od velikog političkog značaja, mesto u kome viđeniji Turci ispijaju kafu iz fildžana, posmatrajući zalaske sunca za Hisarom, mesto sa čijih će pendžera pašine kćeri promatrati kaurske mladiće, skriveno i zabranjeno. Saraj će biti i simbol turske moći, robovanja i strahovlade. To će biti jedan od razloga da, petnaestak godina nakon oslobođenja od tuđina, bude porušen. Na njegovom mestu biće napravljena gimnazija, koja neće biti dugog veka, jer će savezničko bombardovanje 6. septembra 1944. označiti kraj školskog zvona za veliki i mali odmor. Nakon toga, tu je napravljen današnji sajam. Postoje najave da će i on biti srušen.
Ko zna, možda nevidljivim, magičnim odajama počivšeg saraja i dalje luta neupokojeni duh Šašit-paše, koji baca kletve na temelj svake zgrade koja treba da nikne na zemlji njegovog čardaka. Da zaustavi istoriju, da uruši želje, da onemogući promenu. Vreme će pokazati da li u tome ima istine.
Aleksandar Stojanović