Sa rediteljima Sviličićem i Kozoleom o (auto)cenzuri u kinematografiji

LESKOVAC

Hrvatski reditelj i scenarista Ognjen Sviličić smatra da se danas na prostoru bivše Jugoslavije filmovi nekako boje politike.

„Zanimljivo je da danas ne postoje filmovi kao što je fim „Zaseda“ Živojina Žike Pavlovića. Imam osećaj da se reditelji i autori nekako povlače u intimu da ne bi ruku stavili u osinje gnezdo. Filmovi su puni frustracija koje nišu rešene, nego se bave osobnim problemima autora koji su uzrok tih frustracija. To je kao da lečite tešku bolest andolom. Mislim da nije stvar samo u kinematografijama, jer zanimljivo je da je u vreme bivše Jugoslavije postojala cenzura, ali nije bilo autocenzure. Niko nije mogao zabraniti Žiki Pavloviću ili Makavejevu da rade film koje hoće. Danas svi autori, uključujući i mene ponekad, iako ja sada živim u Berlinu, a ne u Hrvatskoj, imaju ogroman problem autocenzure. Vi i pre nego što napišete film znate da nešto neće proći na fondu i pišete ga na način da se zatvorite u svoju ljušturu, a ne pričate o problemima koji su deo zemalja u kojima živimo. Dakle, ako govorimo o kinematografiji regije, moj osećaj je da se ljudi boje, jer je politika postala prejaka. Mislim da je jako zanimljivo to da je u vreme bivše Jugoslavije bilo puno više sloboda nego danas.“

Damjan Kozole, slovenački reditelj i scenarista, smatra da je sloboda opasna stvar i da tu zaista može doći do autocenzure i dodaje da misli da u Sloveniji nema cenzure.

„Možda je ima u nekim trenucima, nekim kraćim periodima kada na vlast dođe Janez Janša, koji svako malo dođe na vlast. To je kao bure baruta, izgleda kao da će zemlja eksplodirati kada se on pojavi, a pojaviće se opet. I tada dolazi do formalne cenzure. Karikiraću njegovu izjavu da su „svi reditelji komunisti“ i zabranio je finansiranje par filmova… Ja sam tada u mom stanu snimio filma „Sedam dana zauvek“ koji je bio direktan odgovor na to. Janša je otvoreno rekao da neće finansirati filmove dok ne dođe scenario koji će pričati pozitivne priče o herojima našeg vremena i otvoreno napao film Jana Cvitkoviča, po meni najznačajniji film od 2001. na ovamo, kao i moj film „Slovenka“ gde se radi o jednoj studentkinji koja se prostituiše rekavši da se tu vređa ideja Slovenije… Mislim da je slovenačka kinematografija sada u dobrom periodu, imamo dobro vođstvo, filmski centri i udruženja, kao i festivali su u dobrim rukama, finansiranje je stabilno. E, sad, to je ono najopasnije, tako je bio jedan period u Hrvatskoj, kada je jedan period sve bilo jako stabilno, ali sada nije… Ako pogledamo malo u istoriju, filmovi Živojina Pavlovića, Puriše Đorđevića su nastajali uprkos svemu, tako da nam malo i fali tog uprkos…“

Na pitanje da li je cenzura danas u odnosu na nekadašnji period u Jugoslaviji samo promenila način delovanja, jer je ranije bila komisija koja je odlučivala da li će film biti snimljen, a danas komisija ne odlučuje hoće li nešto biti snimljeno, nego hoće li finansirati snimanje, što mi dođe na isto, Kozole kaže da je u kapitalizmu to tako i da bi se moglo reći da razne komisije vrše neku vrstu cenzure.

„Ali, moje iskustvo je drugačije. Moje iskustvo kaže da je danas sve lakše snimiti film sa malim budžetima. Tehnološki je to moguće. Mislim da ove komisije na fondovima traže takve scenarije, ali mislim i da se malo radi na dobrim tekstovima. Napisati dobar scenario je krvav posao, kopanje u rudniku… Kako je postalo lakše snimiti filma, tako se javio i privid da je sve to lako uraditi. Meni svaki film uzme 3, 4, 5 godina života… Mislim da je Ognjen u pravu kada pominje autocenzuru, mada nisam siguran da je to prava reč. Autocenzura znači da ti znaš gde je granica i nećeš da ideš preko te granice.“

Ognjen Sviličić navodi primer i kaže da se hrvatska kinematografija bavi intimnim problemima i ljubavnim vezama u zemlji koja ima 2.000 nerazjašnjenih ubistava.

„Da ne ulazim u politiku, ali i Srbija ima isti broj ubistava, ali se srpska kinematografija bavi tim problemima na ovaj ili onaj način. Ali, zamislite da ja sada napravim rimejk filma „Zaseda“ u Hrvatskoj, da četnike ostavim četnicima, pošto je to ono što Hrvati misle o Srbima, meni taj film ne bi prošao na fondu. Nemci su snimili niz filmova s kojima su rasčistili sa svojom prošlošću da bi posle krenuli da snimaju ljubavne drame. Nisu nakon 45’ nastavili da snimaju filmove kao što su ih snimali 1935. i pravili se da se ništa nije dogodilo. Zašto je srpska kinematografija dobra? Zato što je „Zaseda“, zato što je „Buđenje pacova“, zato što je Makavejev stvarno pokazao šta se dogodilo nakon 1945. godine i što su ljudi na osnovu toga mogli da naprave film poput „Sećaš li se Doli Bel“. Hrvatska to nije napravila, najgore su ove zemlje koje misle da su pobedile u ratu i onda preskaču neke stvari. Svi mi autori bi voleli da snimamo filmove kao Bergman, ali Švedska dvesta godina nije imala nikakvih drugih problema, pa su se bavili intimnim problemima. Naši intimni problemi su uvek bili vezani za probleme naše zemlje. Ne postoji stvar koju vi možete snimiti u Hrvatskoj ili u Srbiji, a da nije na ovaj ili onaj način vezana sa ratom… „Indigo kristal“ je film koji se bavi mladima u Srbiji, ali ti mladi ne bi bili takvi da nije bio takav rat. Tačka!“ (kraj) IS(LJS

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare