LESKOVAC

 

Sa Stojanom Mladenovićem, glumcem i rediteljem prve lutkarske predstave u leskovačkom Narodnom pozorištu o tome kako je “Mačak u čizmama” probio led i zašto je događaj,  koji je deo kulturne i pozorišne istorije, prošao nezapaženo?

Lutkarska predstava “Mačak u čizmama” je prva takva predstava u dugoj istoriji leskovačkog Narodnog pozorišta. Stojan Mladenović, reditelj, smatra da ovo može biti novi, vrlo važan momenat u pozorišnom životu grada koji je, nekada, imao i negovao i pozorišni život i pozorišnu
publiku

JUGpress: – Prva lutkarska predstava u leskovačkom pozorištu. Koliko je to važan događaj ne samo za pozorište veći za kulturu ovoga grada?

Mladenović:- Ja zaista mislim da je to veliki događaj, i ovih dana ponavljam pomalo kao papagaj, da su Leskovac grad,  i Narodno pozorište Leskovac, stali u red gradova  kao što su Beograd, Subotica, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Zrenjanin… Pozorišta sa ogromnom lutkarskom tradicijom.
A mi smo najzad dobili jednu pravu lutarsku predstavu. Ono što je važno,  pored toga da je grad dobio lutkarsku predstavu,  evo imam prijatelje koji imaju po 60 godina i nikad nisu gledali lutkarsku predstavu. I sad me pitaju “možemo li da dođemo da jednom u životu vidimo to”. I presrećan sam što naše male drugare, decu našu, možemo da provedemo i kroz to. Mislim da lutkarstvo više od bilo koje druge dečije predstave dovodi decu, vezuje im pažnju. I čuju lepo lutku, jer se oni igraju sa lutkama, oni poseduju te lutke i sami izmišljaju dijaloge sa njima.  I kad vide lutku tamo na sceni oni se povezuju i mnogo više u njima ostaje ono što smo mi matori hteli da im prenesemo, nego kroz igru glumaca  u dečijoj predstavi.

JUGpress : – A odakle ideja da radite lutkarsku predstvau?

Mladenović:- Ja već godinama pokušavam da uradim takvu jednu lutkarsku predstavu. Predlagao sam to i prethodnom rukovodstvu. Ove godine me je sadašnji direktor zdušno podržao. Zaista je dao veliku podršku celom projektu. Bilo je malo napeto jer je, za razliku od toga kako smo mi navikli da radimo u dramskom pozorištu. . . U dramsko pozorište dođe reditelj, dogovorimo se, krećemo da radimo, ja odem počnem da radim, prave se kulise, pravi se scenografija, sve se dešava u hodu… Da bi jedna lutkarska predstava mogla da se napravi, tri-četiri meseca pre početka rada reditelja i glumaca mora sve da bude gotovo! Mi smo ovde
malo ušli nepripremljeni, pošto smo želeli to da bude baš sad, za Dečiju nedelju, i zvali smo scenografa iz Bugarske, može li, hoće li.
Ona neka radi već tri predstave, premijere priprema. I onda sam zamolio, možemo li mi da uskočimo… Uspeli smo i srećan sam zbog toga. Negde za mesec i po dana smo uspeli u tome. Ne znam da li ste gledali predstavu, koliko su to velike lutke, jednu lutku vode tri glumca.

JUGpress: – Da li je bio problem sa glumcima, koji nisu, ipak, navikli da rade lutkarsku predstavu?

Mladenović:- Poučen svojim ličnim iskustvom, jer sam ja dramski glumac i kada sam prvi put uzeo lutku da radim, znam koje sam probleme imao. I, što je najgore, ništa o tome nisam znao. Osnovnu azbuku lutkarstva nisam znao, nisam znao kako se hoda, nisam znao kako se diše, gde ti stoje ruke, gde ti stoji jedna ruka. Poučen time ja sam zamolio direktora, koji je to odmah prihvatio, i napravili smo work shop od  nedelj dana za naše dramske glumce. Doveo sam profesora sa bugarske akademije,  koji je doktorirao na radu dramskih glumaca sa lutkama. Tako da su svi ti časovi koje je on posvetio nama i glumci zdušno prihvatili, ali zaista svi sa srcem su radili sve te vežbe.

Uspeli smo da izguramo da dobiju tu osnovnu elementarnu azbuku lutkarstva.

JUGpress: -Kakva je budućnost ove predstave? Da li će ona nastaviti da se igra?

Mladenović:- U svakom slučaju bi trebalo. Opet, to zavisi od rukovodstva, to ne zavisi od nekog u pozorištu, sem od rukovodstva koje može da skine predstavu sa repertoara, može da je ostavi. Počeo je da se trend klasičnog lutkarskog pozorišta menja  svuda po svetu i po Evropi. Jedino se još Rusi i Česi drže klasičnog lutkarskog pozorišta, da prava lutka izađe.
Sad se radi neki pop moderan art, sad je mnogo važnija scenografija, kako izgleda i da scenografija više igra od glumaca. Znači da to budu kao „Igre prestola“, tako neke bogate scenografije, da se ima neki efekat, da stvara scenografija doživljaj kod dece, a ne sam tekst. Na dramaturgiju se  i ne obraća pažnja, na to šta ko od glumaca kaže, važno je da to prelepo izgleda.
Dolaze nam mnogo reditelja iz inostranstva u lutkarskim pozorištima, iz prestižne Bugarske u odnosu na lutkarstvo za sve nas, jer oni imaju i lutkarsku akademiju koja traje četiri godine. Glumac četiri godine uči da vodi lutku, režija se izučava za lutkarstvo, scenografija za
lutkarstvo… Jedna od retkih akademija u Evropi gde je scenograf samo za lutkarstvo!  Tako da smo imali sreće,  da takvu jednu ekipu okupim, pored profesora Miroslava Stoilova, i Hristina Nedeva i ona je to sve odradila u profesionalnom studiju. Tu je 6-7 stručnjaka.
Mi imamo ovde neobično lutke, moram da kažem, imamo panel lutke za rad. Mi koristimo sada „javajku“, to je lutka kojoj se vidi pola tela i ima dve ruke, na dva štapa i onda se one vode tako.. Pošto smo mi morali za našu scenu, koja je negde otvorom oko osam metara da pravimo lutke.
Najveći otvor,  koji sam ja video u lutkarskom pozorištu,  je četiri metra. Znači, ti kad staviš jednu novu lutku proporcije 60 santimetara, dete u zadnjem redu vidi tu lutkicu.
A mi imamo salu koju ima preko 300 mesta i od scene do zadnjeg zida gde sedi gledalac ima negde oko dvadesetak metara. To dete u zadnjem redu ne bi videlo ništa, pa smo morali da proračunavamo matematičku geometriju, kolika lutka za našu scenu mora da bude da bi to dete
normalno videlo, kao da sedi u drugom, trećem redu. Zato smo morali da sve to uvećamo i od 50 centimetara došli smo do lutke od metar i po.
Imamo i lutku koja je već oko dva i po metra velika, taj div, da bi mogli svi da je vide…
To je bio jedan izazov i za mene i za scenografiju, tako da su lutke dosta velike, ali su u funkciji, glumcima nije lako da ih nose, tu imaju specijalne pojaseve, da lutke ne bi držali sve vreme na
rukama…Tu je bilo malo problema sa tom našom glumačkom sujetom, jer kada nekom ko 30 godina radi u pozorištu, igra dobre uloge i kažete mu „ajde ti si sad ruka!“ „Šta sam ja?“ „Pa ti si ruka, sad vodiš ruku…“ Treba da prelomi čovek u sebi to, ali je ipak sve leglo vrlo brzo.

DECA

…Dobro smo uradili, rezultati je bio očigledan. Deca koje su došla  da gledaju toliko su galamila pre početka predstave, ali onog momenta, kad su se upalili prvi reflektori, kad je osvetljena prva lutka, sve je zamrlo. Desilo se da lutka dobija aplauze na otvorenoj sceni.

·         DRAMATIZACIJA

JUGpress : – Bilo bi logično da se sada organizuju i školske posete lutkarskoj predstavi.

Mladenović:- Mislim da hoće. Svake godine se tradicionalno u našem pozorištu, unazad već 5-6 godina, organizuje Dečija nedelja. Tada dolaze klinci prvaci i predškolske ustanove, za njih je besplatno, i sva ta deca dođu.
Sigurno će biti odigrano za sve ustanove iz Leskovca i okline. Koliko znam, sad u nedelju je otvorena predstava za građanstvo, moći će svako  da dođe sa svojom decom, unucima, da pogleda predstavu. Trenutno se predstava igra svakog dana, po dve predstave od 11:00 i 12:00h. To je ovo organizovano, a u nedelju je 12:00 h i tu su karte u slobodnoj prodaji.
Sama dramatizacija ove predstave, „Mačak u čizmama“ nije jednostavna. Ako uzmemo i pročitamo bajku „Mačak u čizmama“, i kad se odvojiš od svega i ono što bi u osnovnoj školi, dok smo učili, šta kaže bajka, o čemu govori bajka, vi shvatite da tamo ima neki mačak, koji sjajno
laže i sa svim svojim lažima u životu on uspeva. Sad bi to trebalo da bude neka poruka deci, kad ti uzmeš mačka i postaviš ga onako kako je napisana bajka, onda će deca da shvate da ovaj mačor laže i da i mi treba da lažemo, pa ćemo onda da… E, upravo zbog toga, da bi pobegao od svega toga, ja sam dramaturški malo pomerio celu situaciju i ubacio akcenat na radnju više za te ideje koje su socijalne, iskoristio seljake… Ima tamo u bajci deo,  mačak sreo seljake, oni kopaju, pa im je rekao “ako ne kažete da je ovo markizovo, doći će div pa će da
vas pojede” i tako dalje. Ja nisam otišao tamo, ja sam zaustavio i rekao sam, odnosno mačak kaže ” ja ću da vas oslobodim ropstva diva, dobićete njegovu zemlju, dobiće te njegove vinograde, ako pomognete… Tako da je tu jedan socijalni momenat i juče sam čuo komentaru jedne devojčice koja vrlo ozbiljno kaže „Pa za mene mačak heroj!“ Upravo sam i hteo da taj mačak bude heroj, da ne bude samo lažljivac koju uspeva da prevari.

Muziku sam takođe radio, tekst za pesmu sam lično uradio i zadovoljan sam kako stvari za sada stoje. Nadam se da će ova predstava zaživeti i malo dalje, da odemo na neki od mnogih lutkarskih festivala i po Evropi, po Balkanu, po Srbiji.

JUGpress: – Kolika je ekipa okupljena oko ove lutkarske predstave?

Mladenović:- Imamo osmoro glumaca ,kompletnu tehniku, znači petoro, šestoro ljudi, imamo suflera, inspicijenta… Tu negde oko 16, 17 osoba,  onih koji su direktno uključeni. Ne govorim o marketingu i organizaciji, ovo su ljudi koji su od prevog trenutka, pa do premijere bili uključeni nonstop. Sa nama je bila i scenograf Hristina, sve vreme, upravo zbog toga što se nisu lutke uradile tri meseca, pa da se krene, nego tu trebalo nešto da se doradi, pa da se nešto kupi, pa da se uradi, pa da se oslika… Snalazili smo se na sve moguće načine oko materijala, da se uveze šta može iz Bugarske, šta može odavde, pa treba da se pređe granica, tu bilo je svega, ali smo uspeli da napravimo tu predstavu. Ja sam zaista srećan, najsrećniji sam zbog glumaca, mojih kolega, koji su sjajno odradili ovaj posao i tvrdim, ako se na nekim festivalima pojavimo, biće tamo nagrada i za glumačke bravure, za vođenje lutaka, jer su to sjajno odradili.