Proširenje EU je mrtvo, šta dolazi umesto toga?

BERLIN

Princip da reforme vode članstvu u EU više ne važi za države Zapadnog Balkana, piše Frankfurter algemajne cajtung u opširnoj analizi. Da li Srbiju i komšijske zemlje treba samo finansijski i ekonomski pridružiti Uniji?

Šest zemalja u evropskoj čekaonici

„Posle pada Gvozdene zavese je Evropska unija svojim komšijama na istoku dala obećanje koje je bilo jednostavno i uspešno: postanite kao mi, i onda ćete biti jedni od nas“, piše novinar Mihael Martens u analizi za Frankfurter algemajne cajtung.

„U maju 2004. je to vodilo prijemu osam nekadašnjih komunističkih država kao i Kipra i Malte. Tri godine kasnije usledile su Rumunija i Bugarska, iako nisu ispunjavale centralni kriterijum – funkcionalnu pravnu državu. U leto 2013. se Hrvatska kao poslednja prinova provukla kroz briselska vrata. Od tada su ta vrata zatvorena“, piše Martens u tekstu objavljenom na portalu lista i, par dana ranije, u štampanom izdanju.

„Za šest balkanskih država koje žele da pristupe EU – Albaniju, Bosnu, Kosovo, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Srbiju – poruka je jasna: više ne važi stari princip da angažovane reforme u jednom trenutku vode članstvu u EU“, stoji u tekstu.

„Niko to nije jasnije iskusio nego Severna Makedonija koja je na zahtev Grčke čak promenila ime države kako bi mogla da otpočne pregovore sa EU. Ipak, posle grčkog veta usledio je francuski pa bugarski, ovog puta zbog navodno ukradene istorije i jezika slovenskih Makedonaca. Proces proširenja je prepun političkih zamki koje nemaju mnogo veze sa reformskim naporom zemalja kandidata“, navodi se u analizi.

Dodaje se da na Balkanu više nisu iznenađeni, nakon što je francuski predsednik Emanuel Makron u julu 2019. u Beogradu jasno rekao da EU neće primati nove članice dok se sama ne reformiše. Podseća se da priča nije nova: još 2005. godine je berlinska Fondacija za nauku i politiku (SWP) u jednoj publikaciji primetila „rastući zamor od proširenja“ i pitala se „da li je zaista punopravno članstvo u EU jedina opcija za dugoročnu stabilizaciju“ država Zapadnog Balkana.

„To pitanje je aktuelnije nego ikad“, piše sada Martens. „Ako članstvo nije realno – kako onda EU da se odnosi prema regionu? Kako da očuva uticaj i suprotstavi se političkim rivalima poput Rusije, Kine i Turske? Postoji gomila ideja, i mnoge nisu nove.“

Podseća se na tekst koji su u maju 2003. u Njujork tajmsu objavili premijer Srbije Zoran Živković, premijer Albanije Fatos Nano, te hrvatski i makedonski predsednici Sjepan Mesić i Boris Trajkovski. Oni su još tada tražili da zemlje Zapadnog Balkana imaju pristup kohezionim fondovima EU – dakle da finansijski budu tretirane kao članice EU, iako ne bi imale pravo glasa u Briselu.

O tome za Frankfurter algemajne govori i Dušan Reljić, šef briselske kancelarije SWP: „Stanovništvo Zapadnog Balkana ne prelazi 3,5 odsto ukupnog stanovništva u EU. Ako se meri prema privrednoj snazi, značaj regiona je još manji. Dakle, ne radi se o ogromnim sumama već o najviše tri milijarde evra godišnje. Ali ispravno uloženi strukturni finansijski podsticaji mogli bi mnogo toga da pokrenu u regionu“, navodi Reljić.

On ukazuje da čitavi delovi regiona odumiru zbog iseljavanja – najviše u pravcu EU. Bez finansijske podrške, smatra Reljić, „društva regiona će iskrvariti“. „Bitan deo privrednog rasta koji su Rumunija i Bugarska poslednjih godina dostigle uprkos smanjenju stanovništva potiče od toga što te dve države koriste strukturne i kohezione fondove EU.“

Dušan Reljić ide i korak dalje – bez ekonomskog jačanja srednje klase, ne može se očekivati jačanje pravne države. „Srednja klasa nije garant, ali jeste preduslov liberalne demokratije. Trenutno odlaze veliki delovi srednje klase. Mnogi ostaju u prekarnom položaju i prihvataju svaku vrstu populizma jer više ni u šta ne veruju“, kaže Reljić za FAZ.

Novinar Mihael Martens dodaje da godinama postoje različite varijante predloga da se Zapadni Balkan primi u Evropski ekonomski prostor kojem, osim država EU, pripadaju i Island i Norveška. Podseća se da su države regiona privredno ionako sasvim okrenute u pravcu EU sa kojom obavljaju oko tri četvrtine trgovinske razmene.

„Zaista, Turska, Rusija ili Kina – na čiji se uticaj na Balkanu često dramatično upozorava – privredno skoro da ne igraju ulogu u regionu (osim, u slučaju Moskve, u energetskom sektoru). Menjačnice od Beograda do Tirane nude evre, dolare i švajcarske franke, ali ne rublje ili turske lire. Ali ideja da bi države regiona trebalo da se pripreme za učešće u Evropskom ekonomskom prostoru do sada je često odbijana od Beograda do Tirane. Tamo u toj ideji vide pokušaj da se kandidatima za EU podvali surogat EU“, piše u tekstu.

Za frankfurtski list je govorila i Vesna Pusić, šefica hrvatske diplomatije u vreme ulaska u EU, koja ideju o ekonomskom i finansijskom uključivanju regiona u EU smatra smislenom, ali ukazuje i na primere Poljske i Mađarske koje naginju modelu „iliberalnih demokratija“ iako uživaju u evropskim sredstvima. Svoju analizu Martens zaključuje ovako:

„O novim pristupima se mora diskutovati jer u proces proširenja u njegovoj izvornoj formi više niko u regionu ne veruje. I to iz dobrih razloga.“

Izvor : DW

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare