Probuđene nade – izneverena očekivanja

BEOGRAD

Sa vremenske distance od  18 godina 5. oktobar očekivano gubi gotovo mitske dimenzije i status događaja vododelnice kojom se život deli na period pre i posle njega.

Istraživanja pokazuju , međutim, da  godinama  unazad nadpolovična većina građana Srbije smatra čak da se toga dana gotovo ništa, sem promene garniture na vlasti, i nije dogodilo. Kaže se sjahao je Kurta da bi uzjahao Murta. Istovremeno,  broj onih koji veruju da je to početak propadanja Srbije približno je izjednačen sa udelom onih koji i dalje misle da je to početak njenog demokratskog preobražaja.

Logično se postavlja pitanje šta se to u međuvremenu desilo da  se dominantna intepretacija značaja 5.oktobra svede sa dimenzije revolucionarnog  preloma na okvir političkog događaja kojim je Srbija tek izašla iz perioda autoritarizma i izolacije  i samo  otvorila šanse za put od partokratije ka konsolidovanoj demokratiji ?

Pre svega , produženo stanje „defektne“ demokratije , praćeno krizom i siromaštvom i nezaposlenošću, kao i gotovo endemski ukorenjenom i raširenom korupcijom,  razvejalo je brzo možda i prevelika očekivanja  građana i dovelo do gubitka energije za promene .

Razočarenje , cinizam i indiferentnost postali su dominantno stanje duha , praćeno dubokim nepoverenjem u političke elite. Nakon postrevolucionarne euforije i kratkog medenog meseca između novih demokratskih vlasti, ključnih aktera međunarodne zajednice i građana, zadovoljstvo zbog obaranja  režima tebalo je zameniti teškim poslom građenja i paralelnog stabilizovanja  demokratskog poretka.

Osim radikalnog raskida sa prošlošću, prvu ključnu prepreku čine razmere siromaštva i nezaposlenosti u Srbiji. Istovremeno, njihovo redukovanje je, uz egzistencijalnu sigurnost, vladavinu prava, političku stabilnost osnovni zahtev koji se postavlja pred svakog političkog aktera koji pretenduje na osvajanje, i još važnije i teže, održanje na poziciji vlasti.

Razdirane borbom za vlast, internim sukobima i aferama, nove vlasti nisu uspele da stvore operativnu strategiju razvoja, ali ni da efektivno reformišu državni aparat. Izložene velikim probuđenim očekivanjima građana one su se suočile sa istanjenim početnim poverenjem.

No, povratak „starih“ pitanja poput statusa Kosova ponovo je Srbiju vratilo u atmosferu i odnose nepoverenja iz 1999. godine.

Paralelno izbijanje planetarne ekonomske krize i njeno kumuliranje sa internim uzročnicima krize poput koruptivne privatizacije svom silinom su otvorili pitanje urgentnog iznalaženja novog modela i strategije razvoja.Oko toga, politički akteri široko okupljeni u neku vrstu političkog kišobrana za promene  su se  definitivno razišli.

To govori u prilog tvrdnji da zaokruženog i koherentnog koncepta i strategije promena i nije bilo , odnosno da široka formula okupljanja protivnika ( ali i pokolebanih i interesno„kupljenih“  pripadnika režima)  za rušenje prethodnog nije efikasna i delatna i za građenje kvalitativno novog poretka.

Politički pragmatizam i logika hoda ka vlasti doveli su i do evolucije socijalista i podele unutar radikala i stanja na političkoj sceni u kome su i na vlasti i u opoziciji izmešani i pobornici i protivnici petooktobarskih promena. Time je i ova snažna ali tek konjukturna linija političkih , ali i širih socijalnih i kulturnih podela  izgubila na uticaju. Pozivanje na duh i nasleđe 5. oktobra ima još uvek značajnu simboličku, demokratsku  ali malu političku  upotrebnu  vrednost u aktuelnim političkim prerazvrstavanjima.

Posledično, gotovo dve decenije nakon 5 oktobra demokratija i blagostanje još uvek ne stanuju u Srbiji.

Profesor dr Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost

Ostavite komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o