putlocker movies

maltepe escort alanya escort kartal escortantalya escort youwiniptv

Problemi meštana sela Orašje u vlasotinačkoj opštini: Selo moje, muka moja

VLASOTINCE

 

Eto, nedavno su došli da zamene sijalice koje ne rade, i to uradiše na nekoliko bandera, kad pokupiše se i odoše. Kažu, moramo u selo Boljare, tamo je prioritet svih prioriteta, tamo žive mnogo važni ljudi, – britko i jasno kazuje pravu istinu, Goran Stefanović sa pozicije predsednika Mesne zajednice sela Orašja.

 

Selo Orašje, jedno je od najvećih mesta u vlasotinačkoj opštini, i udaljeno tek nešto više od dva kilometra od Vlasotinca. Bogato je istorijom, i starije, po istraživaču J.Trifunovskom, i od samog Vlasotinca, koje je osnovano 1787.godine. Čak dva puta je paljeno od strane Turaka. Prve kuće Orašja ležale su u delu „Selišta” i „Paljenog sela”, i ta naselja Turci su spalili tokom Bojadžijske bune 1841.godine. Po tome je ostalo topografsko ime „Paljeno selo”, gde su seljaci polovinom 20. veka, prilikom obrade svojih vinograda, nalazili razne predmete poput vršnika, pepelišta i velikih eksera.

Problemi meštana sela Orašje u vlasotinačkoj opštini: SELO MOJE, MUKO MOJA

Problemi meštana sela Orašje u vlasotinačkoj opštini: SELO MOJE, MUKO MOJA

Druga lokacija je „Crkvište” gde su nađene starine kao što su ognjišta i sadžaci. Orašani su uvek bili hrabri i odvažni, slobodoljubivi, i učesnici svih ratova u borbi za slobodu. U toku Drugog svetskog rata Nemci su streljali petoricu rodoljuba iz sela i petoricu Vlasotinčana, pa je tako svim poginulima u centru sela postavljen veliki spomenik u znak zahvalnosti što su živote dali za slobodu svoje zemlje.
Demografska slika stanovništva posle Drugog svetskog rata izgleda ovako:
1948.godine (1.015 stanovnika), 1953 ( 1.034), 1961(1.025). 1971 (1.016), 1991 (957). 2002 (970). Po podacima iz poslednjeg popisa koji je obavljen 2011.godine, u Orašju je zapisano da živi 832 stanovnika.


Polovinom prošlog veka došlo je do naglog iseljenja u Vlasotince, gde danas postoji i ulica Orašačka, u kojoj su se naselili Orašani, uglavnom, radnici tadašnjih vlasotinačkih firmi u vreme velikog procvata i razvoja tekstilne industrije.
Samo selo je izduženog tipa, dugačko dva kilometara i nalazi se na 334 metara nadmorske visine, sa klimom koja izuzetno pogoduje vinogradima, jer dolinom reke Vardara i Južne Morave dolazi čak sa Egejskog mora što izuzetno pogoduje zasadima vinove loze.

Goran Stefanović je predsednik mesne zajednice u Orašju, uz to radnik u trgovini, poljoprivrednik, otac, sin, a odnedavna i deda. Posla ima, kaže i preko glave, radi, bori se i ne predaje se.


– Selo moje, muko moja golema. Nije lako danas živeti na selu. Mnogo toga se promenilo, ali na žalost na gore. Teško se živi na selu, seljak je uvek poslednja briga državi. A od seljaka se sve traži. Da plati porez, da ide u rat kad država pozove, – žali se na početku razgovora, dok čisti muzilicu za mleko, Goran Stefanović iz sela Orašja.
Čime su se, sve bavili ranije meštani vašeg sela ?
– Bilo ih je od razne sorte, što se ono kaže. Pre nešto više od deset godina mnogi su radili u tekstilnim fabrikama, muškarci dobrim delom u obližnjoj ciglani, a najveći deo u građevinskim i drvoprerađivačkim firmama. Bilo je upošljenika i u metalskom kompleksu i zemljoradničkoj zadruzi. Ali, i sami znate kako su završile te društvene firme. Urnisaše ih pojedinci, i nikom ništa.

A šta danas rade ?
– Dobar deo njih radi u građevinarstvu i to uglavnom po Srbiji i Crnoj Gori, a ima mladih koji rade u stranim firmama u industrijskoj zoni kao što su El rad, Gruner, Fiorentino, Nova Vlasinka, a dosta njih radi i u porodičnim firmama, u Vlasotincu i Stajkovcu. Snalaze se kako ko zna i kako ume, samo da se preživi.


Čime se vi i vaša porodica bavite ?
– Sa suprugom radimo u trgovinskoj radnji kod poslodavca iz Vlasotinca, ali u lokalu koji je u našem vlasništvu. Imam dve krave i isto toliko junadi, a da bi njih prehranili, treba mnogo toga uraditi. Zasejati potrebne žitarice za stočnu i ljudsku ishranu, zasaditi kukuruz i skinuti svu letinu sa livada i polja. A tu su i vinogradi, koji se, danas, sve manje isplate da se obrađuju, za razliku od pre nekoliko decenija, kada se od ubranog i prodatog grožđa zadruzi moglo živeti.
Kakva je saradnja sa predstavnicima lokalne samouprave ?
– Kao i u drugim mestima. Tu su kad su izbori da obećaju, a posle toga nigde ih nema. Kao da su u zemlju propali.


Nije valjda tako ?
– Nikako ne možemo da postignemo dogovor oko uređenja atarskih puteva. Kažu, izvršite seču drveća koja su pored puta, šaljemo vam mehanizaciju da ona odmah sredi put. Mi obavimo posao, a nikako da stigne obećana građevinska mehanizacija, a taj put je atarsko-opštinske kategorije i od izuzetnog je značaja za potrebe obavljanja poljoprivrednih radova.
Imate primedbi i na snabdevanje sa električnom energijom ?
– Kako da ne. I to godinama. I nikako da se reši taj problem. Linija koja prolazi kroz naše selo je izuzetno dugačka, možda i duže od 20 kilometara i ide do sela Bistrice, koje je u crnotravskoj opštini i prolazi najvećim delom kroz šumovite predele. Kad vetar malo jače dune žice se negde gore u planini dodirnu i struje nema za Orašje, Kukavicu i Ladovicu, naravno i sela do same Bistrice. Predsednik vlasotinačke opštine Zoran Todorović je obećao još pre nekoliko godina rešavanje ovog problema, ali problem je još uvek na početku. A struja nestaje, pa nestaje. Kažu, potreban je projekat i u toku je njegova izrada. Ali, ta izrada tog potrebnog projekta traje već godinama.
Pri kraju prošle godine imali ste i vi jedan ozbiljan problem, koga su mnogi nazvali „Orašačkom Savamalom”, kada su za samo nekoliko dana izvršeni iskopi i postavljeni kablovi za struju. Šta se ustvari to desilo ?
– Desilo se što se desilo i nikom ništa. Ne kaže, tek tako, naš narod, ne može šut sa rogatim. Iskopali su i postavili kablove, a da su se svi iz opštine pravili da ništa ne vide i da je navodno sve po zakonu i da za sve imaju potrebne dozvole investitori projekta. Prosto su se utrkivali da budu fini i ljubazni u izdavanju dozvola pojedine opštinske službe. A o ovima iz republike i da ne govorim. Jednostavno neću da se više vraćam na tu priču, jer protiv sile se ne može.
Snabdevanje sa zdravom pijaćom vodom je dugogodišnji problem Orašja ?
– Kakav je pristup rešavanju ostaće i dalje dugogodišnji problem. Pre desetak godina tadašnja ministarka Verica Kalanović sa svojim ljudima iz stranke iz samog Orašja, slavodobitnički je presekla vrpcu i pustila u rad novoizgrađeni bazen za vodu, koji je trebalo da, najzad, reši problem vodosnabdevanja za Orašje. Ali, drži bure vodu, dok majstori ne odu, bila je priča sa tim novoizgrađenim bazenom. Taj tako i na takav način urađeni bazen nikad nije profunkcionisao i džabe je, tada, bačeno nekoliko milona dinara. Sadašnji radovi izvode se brzinom puža, iako je, izvođaču radova, najveći deo sredstava uplaćen.
Najzad je rešen i problem sa prefiksom takozvanog Zadružnog doma, koga su ustvari izgradili svojim sredstvima ljudi iz samog sela ?
– Upravo tako. To je dom koji su izgradili svojim sredstvima i dobrovoljnim radom ljudi iz samog sela. A naziv Zadružni dom, nosi zbog činjenice da jedan deo korišćen za potrebe zemljoradničke zadruge iz Vlasotinca. Opština ga je kupila i biće, kako kažu, renoviran i predat na upotrebu mesnim zajednicama sela Orašja i Kukavice za njihove potrebe.

Da li ima problem sa mladim naraštajem, pogotovu sa novorođenom decom ?
– Bolna istina je to Srbije, a i našeg sela. U moje vreme u svakoj od četiri učionice bilo je po 30 i više đaka. Danas đaci iz sva četiri razreda, mogla bi u ono vreme da stanu u jednu učionicu. Obezbeđena su sredstva za školsko igralište i izradu tribina, i radovi na realizaciji tog projekta trebalo bi uskoro da počnu.
Vidite li, posle svega ipak, svetlost na kraju ovog mračnog tunela ?
– Vidim, vidim, kako ne vidim. I to svakog jutra, kad ustanem u četiri sati ujutru, tamo na istoku preko Suve planine pojavi se sunčeva svetlost. Ko ne veruje, može se uveriti. Samo treba da porani, kao što ja činim svakog jutra – šali se Goran Stefanović iz sela Orašja u vlasotinačkoj opštini.

Ulična rasveta
VAŽNI LjUDI BOLjARCI
Neki kažu da imate i problem sa uličnom električnom rasvetom u selu ?
– Ima, kako da nema. Eto, nedavno su došli da zamene sijalice koje ne rade, i to uradiše na nekoliko bandera, kad pokupiše se i odoše. Kažu, moramo u selo Boljare, tamo je prioritet svih prioriteta, tamo žive mnogo važni ljudi, – britko i jasno kazuje pravu istinu, Goran Stefanović sa pozicije predsednika Mesne zajednice sela Orašja.

Od poljoprivrede nema vajde
NEMA NI ZA PROSTU REPRODUKCIJU
– Zamajavanje je što neko misli da se može dobro živeti od poljoprivrede. Ne treba biti neki matematičar i sve izračunati. Nema zarade, nema i ne ostaje, čak, ni za prostu reprodukciju – jasan je Goran „Bisin”, kako ga svi zovu i poznaju.

 

Ostavite komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o