LESKOVAC
Nevladina organizacija Romska obnova, saradnja i alternativa (ROSA) nastavlja sa svojim aktivnostima u cilju preventivnog delovanja kako bi se sprečili rani, odnosno dečiji brakovi kod Roma.
Danas je organizovana radionica za roditelje i decu romske nacionalnosti koji su u rizičnom dobu (12-18 godina starosti).
Radionica je održana u prostorijama Centra za stručno usavršavanje u obrazovanju u Leskovcu.
Projekat podržava belgijska humanitarna organizacija „Tearfund“.
Cilj ove aktivnosti je da se preventivno deluje kod mladih Romkinja i Roma, kao i njihovih roditelja, kako bi se sprečili prerani brakovi.
Na radionicama je posebno ukazivano na zdravstvene, ekonomske i socijalne probleme stupanjem u rani brak i njegove zakonske posledice, dok se sa druge strane ukazivalo na mogućnosti koje se ostvaruju obrazovanjem i zapošljavanjem.
Četrdesetak roditelja, maloletnih devojčica i dečaka imalo je prilike da kroz predavanja i radionice posvećene temama „Dečiji rani i prisilni brakovi“, „Značaj porodice“ i „Nasilje u porodici, nasilje nad ženama“ saznaju nešto više o ovoj problematici.
Jedna od polaznica, koja želi da ostane anonimna, kaže da se udala sa 15 godina i u braku je 25 godina i ima dve ćerke. Kaže da se udala, jer je u to vreme to bilo normalno.
„Takvo je vreme bilo, danas je mladima lakše, mogu da izlaze, da se upoznaju, da se zabavljaju. Kod mene su samo došli prosci, moji roditelji su pristali i to je bilo to. Nekoliko dana sam imala da se upoznam sa mužem, čuli bi smo se telefonom i to je bilo to. Otišla sam da živim kod njega. Moja je sreća bila da je moja porodica bila imućnija, pa su mogli roditelji da nam pomognu u onom finansijskom delu koji je značajan za svaku porodicu koja se skućuje. Danas sam sigurna da je trebalo da sačekam još neku godinu, jer sam zbog preranog braka i školu napustila pre vremena. Sada, kada imam dvadesetak godina iskustva u braku, svojoj deci, a i ne samo svojoj, preporučujem da ne ulaze prerano u brak. Neka malo prožive do nekih 20, 21. godine, neka sačekaju, neće brak da im pobegne. Pri tom ni oni sami nisu spremni ni u fizičkom ni psihičkom smislu za brak i obaveze koje takav život nosi. Sa 13, 14 godina, umesto da se igraju sa lutkama, oni se igraju sa svojom decom. Najlepše u mom braku su svakako deca koju smo dobili. Sa suprugom nisam imala problema, nikad se nije desilo da me udari, poštujemo se kao da smo od rođenja zajedno. Moje ćerke imaju 21. i 14. godina. Starija studira, mlađa ide u školu, ne planiraju još da se udaju. Kad pričamo o tome, kažu mi ćerke da sam se ja mnogo rano udala, da nije to trebalo da uradim. Ja im kažem da onda ne bih rodila njih, pa bi bila šteta. A i kad zajedno idemo negde gde nas ne poznaju, svi misle da smo sestre. Pričam im i da je u moje vreme bilo mnogo drugačije, nije mogla da se vidi ruka, sve pokriveno, nema mini-suknji, kad dođu da te prose, to ti je… Danas je ipak drugačije.“
