NIŠ-LESKOVAC-VRANJE

Istraživanje predstavljeno na Pravnom fakultetu u Nišu pokazalo je da većina građana ne
stiže do suda, iako oni koji pokrenu postupak uglavnom uspeju. Država, međutim, nema ni
potpunu evidenciju o tim sporovima.
Trgovac je odbio reklamaciju patika i ocu deteta objasnio da problem nije u obući, već u tome
što dete ima “čudnu nogu”.
Umesto da odustane, otac je otišao kod advokata. Nije ga više zanimalo koliko će postupak
da košta i koliko će trajati. Želeo je da pokaže da trgovac nije u pravu.
Ovaj primer, iznet na stručnom skupu “Pravosuđe: iz prakse u javne politike” u Nišu,
pokazuje da potrošači često odlaze na sud tek kada spor prestane da bude pitanje novca i
postane pitanje dostojanstva.
Ali takvu upornost nema – niti može da priušti – svako.
Istraživanje o sudskoj zaštiti potrošača, koje su predstavili Ivan Grujić iz Leskovca, Adrijana
Mladenović i Nemanja Tolić, pokazalo je da oko 41% osnovnih sudova nije imalo nijedan
evidentiran potrošački spor. Još približno 30% imalo je samo jedan ili dva.
Država ne zna koliko sporova postoji

Istraživački tim morao je praktično da rekonstruiše sliku sudske zaštite potrošača, jer u Srbiji
ne postoji odgovarajuća jedinstvena evidencija ovih predmeta.
Ivan Grujić ocenio je da nadležne institucije nemaju potpunu sliku o tome koliko se
potrošačkih sporova vodi, kako se završavaju i gde sistem ne funkcioniše. Bez tih podataka,
teško je planirati ozbiljnu potrošačku politiku.
Problem je dodatno komplikovan zato što različiti sudovi slične predmete vode pod različitim
oznakama – kao naknadu štete, raskid ugovora, dug ili potrošački spor. Tako deo predmeta
praktično nestaje iz statistike.
Postupak je “hitan”, ali odluka stiže posle 289 dana
Zakonom je propisano da se prvo ročište u potrošačkom sporu zakaže u roku od 30 dana.
U analiziranim predmetima to se dogodilo u samo 13,6% slučajeva. Prosečno vreme do
prvostepene odluke iznosilo je 289 dana.
Za robu čija je prosečna vrednost u sporovima oko obuće bila oko 15.000 dinara, a kod bele
tehnike oko 60.000, građanin mora da računa na advokata, veštačenje, vreme i rizik da izgubi
postupak.

“Sudska zaštita potrošača nije u praksi dostupna svima, već samo formalno”, ocenila je
Adrijana Mladenović, ukazujući da do suda najčešće stižu oni koji imaju dovoljno
finansijskih sredstava, informacija, vremena – ili snažan lični motiv da istraju.
I tu nastaje najveći paradoks: oni koji izdrže postupak uglavnom dobijaju. Potrošači su uspeli
u približno 90% analiziranih prvostepenih predmeta.
Prema iskustvima koja su izneta na panelu, trgovci se neretko javljaju neposredno pre
zakazanog ročišta i nude da isplate vrednost robe i troškove postupka. Potrošač je, međutim,
do tog trenutka već mesecima čekao i ulagao novac i energiju.
Vansudski postupak brži, ali bez dovoljno “zuba”
Vansudsko rešavanje potrošačkih sporova u Srbiji počelo je da se primenjuje 2022. godine.
Njegova velika prednost je brzina – postupak u proseku traje oko 37 dana.
Ipak, samo oko 40% postupaka završava se sporazumom. Kada sporazuma nema, posrednik
može da donese preporuku koja nije obavezujuća. Trgovac mora da dostavi dokumentaciju i
formalno učestvuje, ali ne mora da prihvati rešenje.
Zbog toga se veliki deo potrošača na kraju ponovo upućuje na parnicu – upravo onu od koje
su želeli da se sačuvaju.
Na panelu je iznet predlog da bi trgovac, koji bez opravdanog razloga odbije sporazum, a
zatim izgubi sudski postupak, mogao da snosi i troškove prethodnog vansudskog postupka.
Time bi vansudsko rešavanje dobilo stvarnu težinu, a ne samo ulogu još jedne stanice na putu
do suda.

Ista slabost sistema na više mesta

Potrošačka zaštita nije bila jedina tema skupa. Istraživanje lokalnih pravobranilaštava
pokazalo je da se ona uglavnom bave zastupanjem tek kada problem već postane sudski spor.
Od oko 7.800 analiziranih predmeta koji su se odnosili na zastupanje, svega oko 800 odnosilo
se na pravna mišljenja i savete.
Zato se lokalne samouprave iznova suočavaju sa istim parnicama – zbog ujeda pasa, faktičkog
zauzeća zemljišta ili povreda na javnim površinama – umesto da se podaci iz sporova koriste
za otklanjanje uzroka.
Kod sudskih veštaka otvoreno je drugačije, ali povezano pitanje: ko proverava stručnost
stručnjaka?
U analiziranom periodu, 52 veštaka razrešena su na lični zahtev, jedan zbog osude za krivično
delo, a nijedan zbog neurednog, nesavesnog ili nestručnog rada. Veštaci se imenuju bez
vremenski ograničene licence i bez sistema obaveznog periodičnog obnavljanja stručnosti.
Treći deo panela bavio se privilegovanim svedocima, posebno u postupcima za nasilje u
porodici. Učesnici su upozorili da odustajanje žrtve od svedočenja može da uništi predmet,
ali da iza takve odluke često nisu procesne kalkulacije, već strah, pritisak i nedovoljna
podrška žrtvi.
Skup je održan na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu, u organizaciji Odbora za ljudska
prava Niš i Pravosudne baze jug, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo. U njegovoj
realizaciji učestvovali su Pravni fakultet, Iustitia i ELSA Niš.
Zajednički zaključak svih panela mogao bi da stane u jedno pitanje: koliko zaista vredi pravo
koje postoji u zakonu, ali je građaninu preskupo, presporo ili praktično nedostupno?