Ognjen Svilićić, selektro LIFF-e: Bio sam jako strog

LESKOVAC

„Zadovoljstvo je bilo gledati sve te filmove i raditi na izboru“ kaže Ognjen Sviličić, hrvatski reditelj i selektor ovogodišnjeg Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije. On je 2016. godine bio i član žirija festivala i nije dolazio u Leskovac od tada. Ocenjuje da je festival u međuvremenu narastao i postao jako ozbiljan festival.

„Imam utisak da je ovo jedini festival u regiji koji poštuje autorsku ličnost reditelja, odnosno nas filmadžija, što doprinosi da se svi osećamo jako dobro. Ali, bez obzira na to, mislim da je jako dobro pružiti publici priliku da pogleda filmove koje inače nema priliku da vidi. Čini mi se festival ovde ima jako dobru infrastrukturu, od dvorana i mesta gde se održava, za šta su svakako zaslužni ljudi iz Leskovca, vidi se da ljudi vole svoj festival, vole filmove i dolaze da ih gledaju. Verujte mi da se događa da imate i gradove koji baš i ne vole svoje festivale.“

Kao selektor Sviličić je odabrao devet filmova.

„Bio sam jak strog i prema sebi i prema filmovi, pa je zato i samo devet filmova. Tu nema ničega što nije vrhunskog kvaliteta u tom trenutku u bivšoj državi. Neki filmovi koji su novi i koji čekaju neke svoje premijere na festivalima van kruga bivše Jugoslavije, te ih iz tog razloga, možda, nismo dobili. Ali, ovih devet je sigurno neki presek preko koga ćete videti ne samo kako autori dišu, nego i kako publika iz drugih zemalja reaguje na nešto, tako da će ljudi u Leskovcu moći da vide šta je to što zabavlja ljude u, recimo Sloveniji ili Hrvatskoj. Možete videti ono što se moderno naziva geopolitičkom situacijom u regiji, kako dišu te zemlje, šta muči autore, mlade ljude u toj zemlji…“

Sviličić dodaje i da je pokušavao da tokom selektiranja filmova u njima traži deliće hrabrosti koje su imali autori „crnog talasa“, pre svega Pavlović, po kome i nosi naziv nagrada koja se dodeljuje na festivalu, ali i Makavejev, Petrović i Žilnik.

„Na žalost, nisam to našao. Ali, sve su to kvalitetni filmovi, ali su i drugačiji. Mogu reći da je danas eks Ju kinematografija više deo evropske kinematografije, nije samosvojna kao u danima kada je bila ta zajednička država koja je mogla iz sebe iznedriti nešto što se zvali „crni talas“ ili „zagrebačka škola animiranog filma“.“

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare