LESKOVAC
Autorska ekipa „Pozorišta u avliji“ u saradnji sa Umetničkom radionicom „SRŽ“ organizovala je muzičko poetsko veče „Od lutajućih srca sa ljubavlju“. U sali Centra za stručno usavršavanje publika je imala prilike da sluša sjajno recitovanje poezije Miloša Paovića, dok je u muzičkom delu nastupila grupa „Lutajuća srca” i podsetila publiku, između ostalog, i na svoje nekadašnje hitove.
„Lutajuća srca“ su kao akustičarski trio u sastavu Spomenka Đokić, Milan Marković i Miroljub Jovanović bili prva grupa iz Niša koja je stekla veću popularnost u nekadašnjoj Jugoslaviji. Spomenike Djokić, zaštitni znak i jedini originalni član ove grupe nastale 1970. godine, kaže da je ovih 50 godina prebrzo prošlo.
„Mika je tada pričao zamisli jednog dana kada postanemo matori, pa sednemo i vratimo film… Ko je sanjao da ću ja i posle 50 godina i dalje da pevam? Ali, u vreme kada smo mi počinjali ni sanjali nismo da ćemo da dosegnemo sve ovo što smo dosegli. Sve to dugujemo pre svega „Subotičkom festivalu“, gde smo bili apsolutni pobednici 1972. godine… Dobili smo nagrade žirija, publike i nagradu za najbolji tekst za pesmu „još malo“. Čak smo trebali da dobijemo i nagradu kao najmlađi učesnici, ali su rekli da bi bilo previše da mi dobijemo četiri nagrade… Pesmu su napravili Mika i Minja, ona živi i dandanas i mogu samo da im kažem hvala i tamo gde god da su sada, sigurna sam da nas gledaju i da su srećni zbog ovoga.“
Bilo je to vreme festivala, skoro svaki veći grad je imao neki muzički festival i mnogi izvođači su svoje karijere gradili na taj način. Ni „Lutajuća srca“ nisu bila izuzetak. Spomenka se seća da jeh to pre svega bila i odskočna daska mladim talentima.
„Tu je potekao Kemal Monteno, Josipa Lisac, Galija, Atomsko sklonište, Srđan Marjanović, Jadranka Stojaković, Vlada i Bajka i mnogi, mnogi drugi. Ali, mnogo dokazivanja je trebalo dok dođeš do nastupa na samom festivalu. Bio je to totalno drugačiji način nastupanja, snimanja, ali, svako vreme ima svoje breme. Bilo je i manje televizija, odnosno tv centri su bili u glavnim gradovima republiak i pokrajina. I, kad vas pozovu da gostujete, vi idete u Sarajevo, Zagreb, u emisije koje su se mahom emitovale uživo, nije bilo plejbeka. Ko je umeo da peva, pevao je, ko nije nestao je i to je to. Danas, i kao neko ko je vaspitavao mnoge generacije kao profesor muzike, mogu da kažem da ovo što se danas sluša i prezentuje mladima je katastrofa. Pogledajte koji su prevači i bendovi „preživeli“, tu Čola sa kojim smo najviše sarađivali na višemesečnim turnejama, Riblja čorba, Bajaga, Neda Ukraden, Josipa Lisac, da ne nabrajam dalje… Oni i danas rade, ali su opstali pre svega jer su kvalitetni, to što su radili je dobro i traje…“
„Lutajuća srca“ su snimila dosta pesama…
„U ono vreme su bile ploče, sada su to diskovi“ pojašnjava Spomenka uz smeh i dodaje da je tu bilo puno divnih pesama.
„Na žalost, te neke naše pesme su ostale u senci nekih drugih pesama kao što su „Još malo“, „Jefimija“, „Brod za sreću“, „Putnik“, „Ljubav je“… Imamo predivne pesme kao što je „Ulice“, „Lira“, „Seti se“, ali možda je najveći akcenat bio bačen na one koje su postale popularne… Mi smo snimali i pesme za filmove, tv serije, nekoliko puta se pojavljivali u kultnom šou programu Milene Dravić i Dragana Nikolića „Obraz uz obraz“… Nekako je tada bilo bogatijih programa, iako nije bilo puno televizija. Sad ne znate u kom gradu koliko ima televizija, a da li su svi u mogućnosti da nude ono što je super i kvalitetno? Naravno da nisu…“
Koncert u Leskovcu Spomenka vidi kao jedan od boljih.
„Miloš je napravio sjajan spoj poezije i muzike, ali je problem što ne možemo da izvedemo sve što želimo. Program nam nije potpuno osmišljen, postoji, naravno, sinopsis, ali mnogo toga šta će da se izvede rešavamo u trenutku, postoji spontanost… Meni je drago što mogu da pomenem neke drage ljude s kojima sam godinama sarađivala… Na žalost, korona je učinila šta je učinila, otišli su meni dragi ljudi, ali život ide dalje, mnogo mi je trebalo da sebi to objasnim. Sigurna sam i da bi i Mika i Minja to voleli, da nastavim da pevam, da žive naše pesme i mi kroz njih na sceni. Pritom sam ja u Leskovcu imala i problema s kičmom, malo sam se ukočila, popila lek… Ali, publika me je zaista ponela, uzdigla, zaboravila sam i na bol i na kičmu, jednostavno sam uživala u nastupu…“
Što se planova za dalje nastupe i slatke muke oko toga šta izvesti tiče, Spomenka kaže da, možda, neke pesme u budućnosti neće izvoditi cele.
„Otpevamo pola pesme, pređemo na sledeću, kako bi bilo što više pesama… Možda ćemo malo i da dodamo nekog muzičara, da ne nastupamo samo Vladimir Crnomarković na gitari i ja… Meni je najlepša svirka akustičarska. Bilo je i nastupa kada smo obogaćivali zvuk raznim muzičarima, bio je tu klavir, konge, bas i solo gitara, što, naravno, zvuči punije… Ovako je mnogo teže izaći i nastupiti, nema ko da pokrije eventualnu grešku, sve se čuje i vidi na prvu loptu. Ipak, najlepše u svemu je što, kada nam posle koncerta priđe neka osoba koja je puno, puno mlađa od naših pesama, i kaže da se oduševila i da joj se mnogo dopao nastup. Pitam ih odakle znaju te pesme, vidim da su pevali sa nama, a oni kažu da su im roditelji to preporučili.“