LESKOVAC

Narodni muzej Leskovac objavio je Leskovački zbornik broj 61, gde su objavljeni radovi sa naučnog simpozijuma „Razlozi, iskustva i posledice sloma Jugoslavije 1941. i 1991. godine“. Glavni i odgovorni urednik zbornika Dejan Antić pojašnjava da su samom skupu bile dve sesije, gde je jedna bila posvećena temi skupa, a druga je bila šira i nosila naslov „Kulturno-istorijska baština juga kroz vremena.“

„Pozivna pisma za naučni simpozijum su upućena januara 2021. godine. Kolege su imale vise od šest meseci da sprovedu istraživanja, da napišu svoje radove i dostave ih do kraja avgusta. Svi radovi koji su dobili pozitivne stručne naučne recenzije su štampani u zborniku. Bilo je i kvalitetnih radova koji nisu odgovorili tematskim i tehničkim zahtevima i instrukcijama, pa su oni ostavljeni za neki naredni broj.“

Tema kojom se bavio ovaj simpozijum je vremenom sagledana na drugačiji način. Savremena istorija ovih prostora, koja se učila krajem 20. veka, danas izgleda drugačije. Na pitanje da li može da se dogodi da neki drugi načni simpozijum, kroz, na primer 30 godina, ponudi neku treću opciju, Antić smatra da to toga ne bi trebalo doći osim ako se ne pojave neki novi istorijski izvori.

„Socijalistička Jugoslavija koja je stvorena 1945. godine predstavljala je totalitarističko društvo sa jednopartijskim sistemom. U takvom društvu sve je bilo podvrgnuto interesima jedne vladajuće klike i vladajuće ideologije – titoizma. U tom trenutku je i domaća istoriografija morala da prati smernice vladajuće Komunističke partije Jugoslavije, odnosno SKJ i nije bilo dovoljno prostora da radi na proučavanju istorijskih procesa onako kako je neophodno, na osnovu tumačenja istorijskih izvora i kritike istih. Sada je došlo neko drugo vreme, živimo u demokratskom državnom poretku, gde je naučnim istraživačima omogućeno da vrše istraživanja u domaćim i stranim arhivima koji su nakon sloma komunizma otvoreni, i da na objektivan način, bez ideološkog opterećenja, daju svoj sud o istorijskim procesima iz prošlosti. Svesni smo da, kada sa ove vremenske distance pričamo o razbijanju Jugoslavije, i kažemo da su ogromnu ulogu u demontaži obe Jugoslavije imali jugoslovenski komunisti, da generacije školovane u titoističkom sistemu, to prosto ne mogu da dožive na pravi način. Ali, danas postoje jasni podaci, postoji faktografija, pa čak su i komunisti sami objavljivali sve ono što su radili na svojim kongresima i partijskim sastancima. Samo na osnovu komunističke dokumentacije mi znamo da je na Drezdenskom kongresu 1928. godine rečeno da je Jugoslavija projekat velikosrpske buržoazije, da je treba razbiti, da treba stvoriti nove nacije kao što su makedonska i crnogorska, da treba Hrvatima i Slovencima omogućiti da žive u samostalnimn državama, Albancima na Kosovu i Mađarima u Vojvodini dati pravo na samoopredeljenje… Ono što su zacrtali tada, na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu su potvrdili, i konačno zacementirali najpre ustavnim amandmanima iz 1967. i 1968., a potom i čuvenim Ustavom iz 1974. godine. Tada je pod plaštom kritike „birokratskog centralizma“ i suzbijanja centralističke državne strukture federacije promovisano i proizvedeno šest skoro pa nezavisnih republika, dok je posebna priča bila sa pokrajinama u sastavu Srbije koje su dobile atribute državnosti. I predratni i posleratni komunisti su se vodili krilaticom „Slaba Srbija, jaka Jugoslavija“. Tako je npr. čelnik hrvatskih komunista Mika Tripalo na jednoj večeri sa rukovodiocima SR Crne Gore 1971. godine izgovorio čuvenu rečenicu „Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda“. Ta rečenica je ostala zapisana i o njoj se raspravljalo na sastanku Marka Nikezica i Josipa Broza Tita od 14. marta 1971. godine, i u toj rečenici se ogleda sva politika jugoslovenskih, a naročito hrvatskih i slovenačkih komunista prema Srbiji i srpskom narodu. Dokle je srpski narod dovela politička naivnost i to što je sudbinu svoje države prepustio komunistima, govore i dešavanja iz 90-ih godina kada je dezintegrativni proces jugoslovenske države dobio poslednju formu kroz krvavi građanski rat i egzodus na stotine hiljada Srba sa svojih vekovnih ognjišta.“

Leskovački zbornik do prošle godine imao kategoriju naučnog časopisa (M53), ali angažovanjem Veroljuba Trajkovića, bivšeg glavnog i odgovornog urednika i Dejana Antića Ministarstvo prosvete, nauke i tehnologije je ovaj zbornik kategorisalo kao istaknuti naučni časopis (M52).

„Leskovački zbornik je dobijanjem ove kategorije dobio nacionalni karakter“ pojašnjava Antić.

„Mi na jugu Srbije nemamo ni jedan časopis koji se bavi istorijom, arheologijom, etnologijom i istorijom umetnosti koji nosi tu katergoriju. Poslednja kategorija u rangu nacionalnih naučnih časopisa je vrhunski časopis nacionalnog značaja (M51) i naša namera je da Leskovački zbornik ide ka toj kategoriji. Da bi se to dogodilo u obavezi smo da uradimo digitalnu platformu časopisa, koja će biti vidljiva širom sveta i da digitalizujemo sve nove brojeve. Planiramo da angažujemo IT stručnjake koji će taj posao uraditi i da, uz podršku Instituta za savremenu istoriju, tu platformu postavimo na poseban sajt kako bi svi budući istraživači i saradnici mogli javno i transparentno da vide ne samo poziv za dostavljanje novih radova, već i kompletnu proceduru od predaje rada do recenziranja, lekture i konačnog ishoda kada se uradi prelom i kada se rad plasira u štampu. Namera nam je da kada sledeće godine budemo održali novi naučni simpozijum istraživačke teme ne budu lokalnog, već nacionalnog karaktera zbog toga što grad Leskovac sada ima naučni časopis nacionalnih dimenzija. Iduće godine ćemo obeležiti 110 godina od izbijanja Balkanskih ratova i 30 godina od stvaranja Republike Srpske. Ove godišnjice će svakako uticati na tome da tematika koja se vezuju za integrativne, odnosno dezintegrativne pokrete i procese srpskog nacionalnog korpusa u 19. i 20. veku bude aktuelna i, možda čak i noseća na tom naučnom skupu. Ali, to ne znači da ćemo se odreći tema iz arheologije, etnologije i istorije umetnosti. Svakako će biti predvidjena i druga sekcija, odnosno rubrika u zborniku koja će se i dalje baviti kulturno-istorijskom baštinom juga Srbije, i gde će arheolozi, etnolozi i istoričari umetnosti moći da objavljuju svoje radove. Ovu našu zamisao, imamo takva obećanja, podržaće i grad Leskovac.“