NIŠ
Iako je Niška tvrđava jedan od najvrednijih kulturno istorijskih spomenika u
Srbiji, poslednjih meseci ponovo svedočimo njenom pretvaranju u prostor kiča i
improvizovane zabave. Postavljanje šatora i sadržaja bez ikakve veze sa istorijskim i
kulturnim značajem tvrđave, uz ozbiljne bezbednosne rizike i sporne dozvole, otvara
pitanje odgovornosti nadležnih i odnosa prema javnom interesu.
Tek što smo, posle decenija borbe, uspeli da Nišku tvrđavu oslobodimo
improvizovanih tezgi i vašarskog duha buvlje pijace koja ju je zaklanjala i ponižavala, već
posle godinu ili dve ponovo svedočimo njenom zarobljavanju. Ovoga puta pod šatorima sa
video igrama i sadržajima koji sa prostorom u kojem se nalaze nemaju nikakve veze, ni
kulturne, ni istorijske, ni urbanističke.
Niška tvrđava nije samo park, niti puki javni prostor. Ona je simbol grada,
istorijski spomenik i mesto kolektivnog pamćenja. Ono što nisu činili ni Turci ni
Nemci tokom okupacija, da tvrđavu pretvore u vašar kiča i šunda, danas radimo sami sebi.
Sopstvene vrednosti i sopstvenu istoriju okupiramo nebrigom, neznanjem i lošim
odlukama.
Posebno zabrinjava činjenica da se ovakvi sadržaji postavljaju u centralnom parku
kod Beogradske kapije, na teritoriji Niške tvrđave, uz dozvole koje izdaje opština Crveni
Krst, čija uprava polaže pravo da odlučuje i o prostoru tvrđave. Kako je moguće da se u srcu
grada, na jednom od najvrednijih kulturno istorijskih lokaliteta, dozvoli nešto što ne bi
imalo mesta ni na periferiji?
Borba odavno traje. Koliko god se pojedinci, struka i građani trudili da spreče
neplansko, stihijsko i vašarsko uređenje prostora u i oko tvrđave, čini se da opštinske i
gradske vlasti uporno rade suprotno. Park kod Beogradske kapije, iako formalno van
zidina, suštinski je deo tvrđavskog kompleksa i mora se tako tretirati.
Poseban problem predstavlja bezbednost. Improvizovani električni priključci,
kablovi razvučeni po zemlji i neobezbeđena infrastruktura nalaze se u prostoru namenjenom
deci. Paradoksalno, sadržaji koji se reklamiraju kao za decu potencijalno su opasni upravo
po njih.
Znamo ko je dozvolio postavljanje ovih šatora, ali da li znamo kome se i kako plaća
zauzeće prostora? Ko kontroliše potrošnju električne energije i pod kojim uslovima se
ona koristi? I čak ako postoji nekakvo rešenje ili dozvola, to ne znači da je odluka
ispravna.
Niška tvrđava ne traži zabavu po svaku cenu, niti joj je potrebna plastika, šatore i
treštanje ekrana da bi bila živa. Ona je živa upravo zbog svoje istorije, prostora i
dostojanstva koje nosi. Svaki put kada dozvolimo da se taj prostor pretvori u privremeni
vašar, gubimo nešto trajno, poštovanje prema sopstvenom gradu i prema generacijama koje
su bile i koje dolaze.
Ovo nije pitanje ukusa, već odgovornosti. Nije pitanje da li je nešto dozvoljeno, već
da li je ispravno. Ako ćutimo na kablove i šatore sa kičem, sutra ćemo se ponovo pitati gde
je nestala tvrđava. A nestala neće biti zbog stranih osvajača, već zbog naše ravnodušnosti.
Zato apelujem na sve donosioce odluka u opštini i gradu da se ova odluka povuče i da
se postavi jasna granica između javnog interesa i privatne koristi, između kulture i
šunda, između grada koji čuvamo i grada koji polako rasprodajemo.
Narodni pokret Srbije Niš,
Vladimir Jovanović,
potpredsednik GrO.