Ne vidi se kraj mukama bivšim radnicima u opštini Vlasotince : Liberalni kapitalizam suzama ne veruje

VLASOTINCE


Vlasotinački privredni društveni pravni subjekti do pre nešto više od  dve decenije
radili su više nego uspešno. Veliki broj radnika bio je u tekstilnoj industriji gde su
se u punom proizvodnom kapacitetu i na najvišem nivou poštovanju radničkih prava
iskazivala SOUR „Vlasinka” sa svojim OOUR „Sinteks”, „Pozamanterija”, „Reteks”,
„Trikotaža” . A ništa manje milina bilo je raditi i u drugim firmama kao što su
„Miloš Dimanić”, „Besko” , GP „Crna Trava” , „Podrumi”, Ciglana „Rad”, „Mehanizacija”…
 Ali, vremena se menjaju, a menjaju se i odnosi u društvu i tako od profitabilnih
firmi u Vlasotincu nije ostalo ništa. Sve one su gotovo zbrisane sa spiska „živih”
preduzeća. Mnogi od radnika su pravdu potražili preko suda i pravosnažnim
presudama im je priznato pravo na naplatu svojih plata i doprinosa. Izvršni postupci
nisu bili mogući, jer su prekinuti zbog stečaja, a stečaji su trajali godinama. Kad su
završeni, para za radničke plate nije bilo.

Sada se veliki broj od tih radnika budi
svakog jutra sa nadom da će uspeti da dođu do svojih zarađenih novčanih potraživanja.

  • Kada realno sagledamo stvari u društvu, bez obzira na ideološko-politička
    opredeljenja, najveći gubitnici u svim našim višedecenijskim previranjima su
    radnici, odnosno pripadnice ženskog pola, koje su sigurno na vrhu te i takve liste
    stradalnika, – iznosi svoja zapažanja Svetlana Pešić, koja je dugo radila u
    vlasotinačkoj „Pozamanteriji”, a poslednjih
    godina pomagala u advokatskoj kancelariji
    Zorana Davinića, koja je prošle godine
    prestala sa radom na način kako je to
    predviđeno zakonom. 

  • JUGpress : Šta je posebno karakteristično za
    preduzeća koja su ranijih godina dobro radila
    i još bolje poslovala?

  • S.Pešić: – U industriji južne Srbije, pa i u
    našem Vlasotincu preovladavale su tekstilne
    firme, u kojima su radile uglavnom žene.
    Za vreme hiperinflacije one su se, uz napor da
    svojim porodicama koliko toliko obezbede
    normalan život, grčevito držale svojih radnih mesta, bez obzira što su plate, ako ih je
    uopšte bilo, u to vreme bile dve marke, proizvodne hale bez grejanja, a ostajale su i
    bez „toplog obroka” i bez nadoknade za putne troškove. Uz sve to, mnoge su strahovale za
    svoje bližnje koji su bili na raznim ratištima širom bivše države. Držala ih je nada
    da će se jednom situacija normalizovati.
    JUGpress: Posle ratnih, došlo se do novih strahota, a to su neisplaćene zarade i
    doprinosi, bez šanse da budu nadoknađeni…

    S. Pešić – I kada su prestali ratovi, privreda je počela da se oporavlja, bilo je malo
    bolje, ali boljitka za žene- nekadašnje radnice društvenih preduzeća, uglavnom nije
    bilo. Devastirana društvena preduzeća, su posle dugogodišnjih stečaja, prodavana,
    skoro za beznačajne iznose, pa nije bilo novca za namirenje neisplaćenih zarada.
    Uzalud su radnice mahale (i još uvek mašu) svojim presudama kojima su ta dugovanja
    priznata, uzalud su pokušavale da na razne načine državi, koja im je plate dugovala i
    taj dug odlukama meritornih državnih sudova potvrdila, objasne koliko su time
    oštećene.

JUGpress: Kojim putem su krenule te žene posle gubitka poslova u kojima su godinama
radile?

S. Pešić: – Iz svojih firmi su otišle u srednjoj životnoj dobi, a takve novi,
malobrojni poslodavci, nisu želeli da zapošljavaju. Uz to bile su narušenog zdravlja,
bez zdravstvenog osiguranja i mogućnosti za adekvatnim lečenjem, sa sumnjivo upisanim
stažom po radnim knjižicama, ali neplaćenim doprinosima, zbog promena zakona,
onemogućene da u skorije vreme stignu do penzije. Da bi bar nekako obezbedile svoju
egzistenciju, prihvatale su sezonske i privremene poslove. Brale su maline i radile u
hladnjačama. Neke su tako skrpile dovoljno novca da doplate nepostojeći staž kako bi
dobile penzije.  A penzije tih radnica su najminimalnije moguće, toliko, da moraju
razmišljati da li da kupe hleb ili potrebne lekove.
JUGpress: Da li vam se, možda, čini da su svi od ove priče digli ruke ?
S: Pešić: – Izgleda da je baš tako. Ni sudovi, ni sindikati, ni mediji nisu pokazivali
značajnije interesovanje da se život bivšim radnicama i njihovim porodicama olakša.
A u nekim prodatim halama nekadašnjih društvenih preduzeća gnezde se zmije i
gušteri. 
JUGpress: Šta bi, posle svega ovoga, mogle sve ove obespravljene radnice mogli da kažu
svojim naslednicima?

S. Pešić: – Obespravljenim, poniženim i uvređenim radnicama ostalo je samo da
svojim naslednicima, sada zaposlenim kod privatnika, bez prava na svoj glas, na
sindikalno udruživanje, na mogućnost da poslodavcu odbiju prekovremeni rad, pričaju
da je jednom, davno, bilo posla, plata, sindikata, regresa i toplog obroka. I da im se
jadaju, da su u najtežim, ratnim uslovima, bez plate, gladni i bez grejanja ostajali na
poslu, da bi te fabrike sačuvale.
JUGpress: Ima li se, bar, tako nešto nekome reći ?
S. Pešić: – Tih ljudi, koji se sećaju tog vremena sve je manje. Odlaze zauvek. Zbog loših
uslova života, zbog stresa, zbog samoće, jer su im deca otišla za poslom, zbog
nemogućnosti da blagovremeno plate privatnu medicinsku dijagnostiku. Jednom rečju,
zbog nebrige društva i siromaštva, – zaključuje Svetlana Pešić, koju, kao nekadašnju
koleginicu, skoro svakodnevno za savet zovu mnogobrojni upošljenici, jer još žive u
nadi da će realizovati svoja novčana potraživanja.


Lažna nada
UREDBA AGENCIJE ZA PRIVATIZACIJU IZ 2011.GODINE

JUGpress: Donešenom Uredbom o evidentiranju dospelih neizmirenoh obaveza društvenih
preduzeća po izvršnim presudama za potraživanja iz radnih odnosa iz 2011.godine
pojavio se tračak nade da se reši problem namirenja neisplaćenih plata… 
S. Pešić: – Tako je. Nadu je probudila Uredba iz 2011.godine, po kojoj su se sa dokazima
i presudama prijavljivale Agenciji za privatizaciju, očekujući da će država, pošto
prikupi podatke o broju radnika i sumi koju duguje, po naznakama iz tog dokumenta, doneti
neke propise da se nepravda naneta radnicima, bar, donekle ispravi. Međutim, ispalo
je po onoj narodnoj da je „obećanje ludom radovanje”. Osim što je utvrđeno da je bilo oko
82.486 prijavljenih i i što su dokumenta predata Ministarstvu finansija ništa više
na tom problemu nije urađeno, – sa puno žuči govori Svetlana Pešić. (kraj) VS/LJS

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare