Nasilje u školama (2): Proces koji traje i koji se ponavlja

Piše: Milica Stojanović, diplomirani sociolog

Kada je o fizičkom nasilju reč, socijalni psiholog Dragan Popadić u svom radu „Nasilje u školama“ ističe da se uglavnom pod ovim određenjem podrazumeva postojanje fizičke sile, koja se upotrebljava kako bi se žrtvi nanela fizička bol ili ozleda. Autor u kasnijem izlaganju, međutim, navodi da se u neku ruku i pretnja fizičkim nasiljem može posmatrati kao fizičko nasilje (jer je u pitanju pretnja nanošenjem fizičkog bola), iako se ona po definiciji ubraja u verbalno nasilje. Što se verbalnog nasilja tiče, radi se, najprostije rečeno, o svesnom i namernom pokušaju nečijeg emocionalnog povređivanja putem izrečenih rečenica. Ovde, opet, nije toliko jednostavno odrediti šta tačno spada u vid nasilja o kome je reč i gde se može povući granica između onoga što jeste verbalno nasilje i onoga što to nije, s obzirom na to da postoji pregršt načina da se žrtvi usmeno nanese emocionalna povreda. Autor ovde naglašava da u nekim slučajevima može biti smatrana nasiljem i upotreba dvosmislenih rečenica, raznih gestova, ali i odugovlačenje u govoru, naglašavanje određenih reči u rečenici, kao i recimo obraćanje nastavniku sa ’’ti’’ od strane učenika.

Emocionalno povređivanje drugog

Elektronsko nasilje je, nije teško zaključiti, relativno nov vid nasilja, kod kojeg, međutim, broj izvršenih slučajeva nasilja raste enormnom brzinom. U ovaj vid nasilja ubrajaju se slučajevi maltretiranja preko interneta, u smislu objavljivanja snimaka i fotografija koje emocionalno povređuju osobu koja je objekat tih snimaka ili fotografija (npr. puštanje u javnost izuzetno privatnih podataka, snimaka, slika jedne osobe, koje nisu namenjene javnosti i za čije objavljivanje ona nije dala svoj pristanak), a ubrajaju se i sve češći slučajevi snimanja fizičkog nasilja izvršenog nad određenom osobom, a zatim njihovo objavljivanje na različitim internet sajtovima, naravno, u cilju ponižavanja osobe koja je žrtva tog nasilja. Moglo bi se reći da žrtva ovog poslednjeg pomenutog primera elektronskog nasilja, postavljanjem snimka u kome je ona žrtva fizičkog nasilja na internet stranice, postaje u isto vreme i žrtva elektronskog nasilja. Takođe, sem primera u kojima se žrtva elektronskog nasilja javno ponižava, u ovu vrstu nasilja ubrajaju se i uvredljive poruke i pretnje koje se preko naloga na različitim stranicama i društvenim mrežama šalju žrtvama ovog nasilja. Najveći problem sa ovim vidom nasilja, iz ugla pravosuđa, jeste što još uvek ne postoje načini da se ono u potpunosti i valjano sankcioniše, a samim tim i izvrši pokušaj njegovog suzbijanja. Seksualno nasilje je još jedan od vidova nasilja na koje autor ove publikacije ukazuje. Kao i prethodno pomenuto elektronsko nasilje, ni seksualno nasilje se ne može strogo uključiti u pomalo krute kategorije fizičko/verbalno nasilje, odnosno, ono se može izvršiti i verbalno i fizički. Radi se, naime o ugrožavanju seksualnog identiteta žrtve, koje se kreće od omalovažavanja do prisiljavanja na neki vid seksualne komunikacije.

Rasprostranjena pojava

Suprotno nekom opštem mišljenju, nasilje u školama (kao i uopšte bilo koji vid nasilja) vrlo često nije jednostavno uočiti i ispitivati. Primer, koji jasno oslikava razlike koje se javljaju u poimanju neke vrste nasilja između samog učesnika u tom delu (bilo da se radi o žrtvi ili izvršiocu nasilja) i naučnika koji je proučava, jeste siledžijstvo u školi (eng. Bullying). Naime, za naučnike je jedna od glavnih odrednica konkretno ove vrste nasilja njegova repetitivnost. Sa druge strane, učenici u anketama i drugim sredstvima prikupljanja podataka u naučne svrhe odgovaraju da su bili objekat siledžijstva čak i ukoliko se radi o nasilnom aktu koji se dogodio samo jednom. Što se rasprostranjenosti nasilja u školama tiče, valja istaći da je ono svakako bilo veoma rasprostranjeno tokom čitave istorije postojanja škole, tim pre što je institucija škole od samog početka zasnovana na nejednakim odnosima moći, što prirodno dovodi do nasilja predavača nad učenicima, koje je tokom većeg dela istorije postojanja škole bilo smatrano nečim potpuno opravdanim, normalnim i čak neizbežnim. Kao period u kome dolazi do značajnijeg i sistematskog prikupljanja empirijskih podataka o nasilju u školama i javljanja interesovanja za proučavanje nasilja u školama, autor navodi drugu polovinu dvadesetog veka. Kao što je već na početku ovog rada istaknuto, a kao što navodi i autor publikacije o kojoj je u ovom radu reč, do većeg interesovanja za ono što je tema ovog rada dolazi ne zbog toga što je nasilje u školama nešto što se javlja tek u drugoj polovini dvadesetog veka, a diskutabilno je i da li u poslednje vreme dolazi do povećanja broja slučajeva nasilja koje je determinisano ovom institucijom, već upravo zbog izvesnih promena nastalih u kulturi, tačnije u opšteprihvaćenim vrednostima, koje su zvezde vodilje ponašanja u društvu, a samim tim i određivanja nečega kao normalnog, razumljivog ili neprihvatljivog. Prosto, reč je o tome da je u prethodnim vekovima nasilje bilo imanentno školi, ali je zbog tadašnjih dominantnih kulturnih vrednosti, to smatrano izuzetno dobrom vaspitnom praksom (kada se kreće u smeru profesor-učenik). Situacija danas je bitno drugačija od toga.

Više o ovoj temi, čitajte na sajtu Centra za istraživanje bezbednosti (CIB).

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare