LESKOVAC
(Piše Vjačeslav Nešić)
Prođoše, jedan za drugim, gotovo svi verski i profani praznici, kao da ih nikada nije i bilo, i sve se vrati svakodnevici – leskovačkoj kolotečini. Kao što sam obećao u jednom od prošlih brojeva „Nove naše reči“, želim da kažem neku reč o našem leskovačkom Narodnom pozorištu tj. o njegovoj upravi, direktoru (o tome šta je ispravnije: glumac je glumac ili glumac je upravnik?), repertoaru, nedostatku umetničkog direktora, glumačkom ansamblu, kao i o leskovačkoj pozorišnoj kritici i publici.
Naravno, pisati o leskovačkom Narodnom pozorištu u godini njegovog jubileja – 2016. godine je obeleženo 120 godina njegovog postojanja – u ovim smutnim vremenima (ne samo za pozorište, ne samo za kulturu, nego i za sam život) nije ni malo zahvalno, a ni poželjno, ni za koga, pa tako ni za mene; ali ako sam se već prihvatio ovog posla, niko me na silu nije terao, da kažem koju o narečenom. Međutim, kako ne želim da se kitim tuđim perjem, odmah na početku mog pisanija izjavljujem: Ovo što ćete čitati nisu samo plodovi mog umovanja, nego i citati značajnih autora (bez copy paste), čija imena i reference ne očekujte.
Pozorište je po svojoj prirodi „skupa estetska praksa“ i ono podjednako zavisi „i od vremena i od prostora“. Zašto? Pozorište nastaje u polisu, rađajući se zajedno s demokratijom: „Ono je suštinski politična umetnost, koja preko etike dospeva do svoje igre, i preko igre, putem ludičkog momenta, dospeva do etičkog stava. Etičko i ludičko ogledaju se jedno u drugom. Pozorište je, naime, suštinska potreba demokratskog društva – alternativno vreme i alternativni prostor jednog društva, jednog polisa, u kojem se jasno ogledaju njegove vrline i mane, ono što je dobro i ono što je loše.” Jedino tako, bez kompromisa u etici i estetici, i potpune pripadnosti i posvećenosti hramu boginje Talije, pozorište postaje izvorište religije koja se zove umetnost. Eto zašto! Naravno, posle svega izrečenog, jasno je da naše leskovačko Narodno pozorište (LNP), koje je već dugi niz godina u velikoj krizi, ne nalazeći svoj put, nepovratno u svom naslovu gubi odrednicu „Narodno“, pošto ustvari to više nije! Narodno, malo morgen! Zato treba od leskovačkog Narodnog pozorišta odstraniti ono „narodno“, jer niti je narodno, niti će ikada više biti. A bilo je svakako! Pozorište za sve –pozorište svih; tako li beše!? Postalo je pozorište za jedan malobrojni društveni sloj koji je vezan za pozorišnu umetnost samo snobizmom, tj. narcizmom, mnogobrojnijeg dela gledališta, kao i partijskoj pripadnosti u kojoj „značajni partijci“ dolaze do besplatnih pozorišnih ulaznica. Tako je to u partokratskoj državi u vreme kakistokratije. Ogroman deo građanki i građana grada Leskovca, može se sa punim pravom reći, potpuno su odstranjeni od pozorišne umetnosti, a njihova reč može biti toliko značajna, realna, aktuelna i direktna, zbog čega Oni, prema pozorištu, imaju osećanje kao prema nečem nepristupačnom i tuđem, misleći pri tome da pozorište nije za njih, da je to „gospodska umetnost“ ograćena skupim ulaznicama i etikecijom, te da Oni nemaju ništa zajedničko sa „intelektualnom elitom“ i složenostima u pozorišno-dramskim zbivanjima. Kada su najširi narodni slojevi skrajnuti na životnu marginu, u borbi za golu egzistenciju, kada je nestao, toliko značajan za kulturu, srednji društveni sloj, kada je potpuna apatija, pogotovu u kulturi, zavladala našim gradom, onda je sve To kuso i repato, sav taj, ničim potkrepljen, narcisoidni bašiboz(l)uk isplivao na površinu i preoteo i okupirao najznačajnije poluge, ekonomske i kulturne vlasti Leskovca i pretvorio ga, gle, u ekonomski zaostalu i kulturno zapuštenu provincijsku palanku. Amin. Svaki grad, pa i Leskovac, može se zaglibiti u provinciju, bez obzira šta ova reč značila, ali se i iščupati iz kandži provincije. Provincija je više stvar mentalnog stanja i zato ne sme nijedna sredina, pogotovu ne Leskovac, da smatra sebe provincijom. Ali, da krenem redom.
Sa svakom narednom sezonom, LNP kao da sve više napuštaju umetničke ambicije i kao da se polako, ali temeljno, pretvara samo u još jednu instituciju kulture za zapošljavanje i zbrinjavanje članova političkih partija koje su trenutno na vlasti u Leskovcu. Postajući svrtište partijaca, LNP dobija veliki i nepotrebni balast nekopententnih, nestručnih, neobrazovanih i neškolovanih pojedinaca, koje je trebalo kako-tako udomiti u neke državne jasle, kako bi primali kakvu takvu platu, gubeći pri tome iz vida da takva kadrovska nestručna zbirudija šteti umetničkom, pogotovo glumačkom, ansamblu koji postaje najmalobrojniji deo pozorišta. Direktor iliti upravnik LNP treba da se opredeli između dveju mogućnosti, tj. između: glumac je glumac ili glumac je upravnik!? Moje vrlo skromno mišljenje je na strani prve solucije: glumac je glumac! Ovo je daleko ispravnije i poželjnije za svako pozorište, a pogotovu za LNP. Jer ako je posao upravnika da bude „prvi sluga pozorišta“, onda on mora da misli pre svega i jedino o njemu – o Pozorištu! – a ne i o svojoj karijeri glumca, svojoj koristi, svojoj narcisoidnosti i taštini koji bi bila oličena u mišljenju tipa: „Ja znam sve najbolje i zato sam i uprava, i upravnik, i umetnički direktor, i glumac, i režiser, i dramaturg, i scenograf, radim pozorišne adaptacije; ja sam Božji dar sišao sa nebesa, i zato sam svima vama u LNP Gospod Bog!“ Ovo u pozorišnoj lektiri možemo čitati kod „Kralja Ibija“. To je to! Ibi je paradigma vladavine u ime ideala „ja pa ja, pa opet ja, još jedared ja, i najzad ja“. To je Ibija odvelo u propast, ali Žarijeva drama je vesela, a ovo je farsa. Ali To ne razume upravnik g. Grujić, uznesen u Nebesa, gde jedini razgovor vodi sa samim sobom i sa (sebi ravnom – tako on misli) boginjom Talijom!
Bilo je i biće glumaca-upravnika pozorišta. Ali, to je najgora solucija koja kao tekovina novog doba, u vreme partokratije i kakokratije, uzima sve više maha. Jugoslovensko dramsko pozorište je imalo za upravnike glumce Voju Brajevića i Branka Cvejića, ali mogu li se oni porediti sa upravničkim gromadama JDP kao što su: Eli Finci, Milan Dedinac, Velibor Gligorić, Miroslav Belović, Jovan Ćirilov ili pak sa legendarnim Bojanom Stupicom; Atelje 212 je imalo Svetozara Cvetkovića, a sada Brstinu, ali da li mogu da se oni porede sa Bojanom Stupicom, Mirom Trailović i Mucijem Draškićem; Narodno pozorište u Beogradu imalo je glumce za upravnika Ljubomira Tadića, Aleksandra Berčeka i Predraga Ejdus, ali da li oni mogu da se porede sa Milanom Grolom, Milanom Predićem, Milanom Bogdanovićem, Veliborom Lukićem, Vidom Ognjenović; Beogradsko dramsko pozorište imalo je upravnike glumce Ljiljanu Sedlar, Gorana Sultanovića, a sada Slobodana Ćustića. Raspitajte se za ranije upravnike: leskovačko Narodno pozorište je imalo za upravnike profesora Lukića i legendarnog upravnika prof. Tomu Cvetkovića, sada je To glumac g. Grujić, da li je moguće bilo kakvo poređenje – pitam vas? Međutim, radi prave istine, i Ljubivoje Tadić i Branko Cvejić, kao direktori u NP i JDP, nisu se bavili i glumom. Tadić je govorio da je realna prepreka da direktor glumi u radno vreme, koje često traje i posle ponoći, dok je Cvejićevo mišljenje bilo da istovremene funkcije glumca i upravnika dovode do „sukoba interesa“ (Kusturica kaže: „Nemoguće je glumiti i režirati, posebno ovakvim kao što sam ja“). Najveći procvat ova pozorišta su doživela onda i samo onda kada glumci nisu bili i upravnici. Zato i Zvezdara teatar za upravnika ima Duška Kovačevića.
Sadašnja pozorišna uprava, za koju je kulturni život Leskovca promenljiva dogma, ne razume moderna strujanja u pozorištu, što za posledicu ima izostanak pozorišnih komada naših savremenih dramskih pisaca u repertoaru LNP-a. Ona (uprava) kroz pozorišnu slugerantsku-podaničku politiku traži da zadovolji ukuse i najniže porive svoje publike, te strogo vodi računa o njenoj volji (odatle, valjda, i „Mušica“ na sceni LNP!?). U ovakvoj pozorišnoj politici nije nikada bilo nekog plana, ni sistema, niti glavne ideje vodilje; ona se menjala sa promenama političkih stranaka na vlasti, pa samim tim i zahtevima publike, a sve na uštrb umetničkih kriterijuma. Cilj pozorišnih uprava, bar ja imam takav utisak, nije bio podizanje kulturnog nivoa publike, već je bio držanje publike na onom nivou na kome zabava neće zahtevati veliki intelektualni napor. Uprave LNP nisu uviđale, a i ova sadašnja još manje uviđa, koliko je odgovoran kulturni položaj pozorišta u vaspitanju javnosti, koliko je pozorište važan faktor u održavanju duhovnih veza sa ostalim gradovima u Srbiji, kao i u inostranstvu. Naše LNP, baš zbog uprave, ne može biti nosilac visoke umetnosti. Na rukovodećim mestima u upravama pozorišta dovode se obično ljudi najpogodniji za sprovođenje birokratsko-administrativnih mera, ljudi mahom neodgovorni prema umetnosti, bezidejni, s malo stvarne pozorišne sposobnosti, s malo solidnog znanja, dobre kulture, sigurnog kriterijuma i ukusa, ali zato sa mnogo „političke veštine“ u ličnom politikanstvu, u zavođenju autoritativnijih režima u pozorištu od kojih kao u diktaturama strada kulturni i umetnički progres; upropašćuju se najbolje snage, one najdarovite. O nekakvom planu rada, osećanju umetničkog zadatka i umetničke odgovornosti, ali i umetničke slobode; o stvaranju boljeg ukusa kod publike nema ni pomena pod upravom ljudi nesposobnih i birokratski skučenih. Zbog ovakve uprave LNP-a, linija pozorišne umetnosti u Leskovcu ide sve više unazad. Kako ne bi došlo do još većeg umetničkog sunovrata našeg pozorišta, gradski čelnici Leskovca moraju da potraže rešenje, kao što to rade moderna pozorišta, i zahtevaju da upravu pozorišta čine stručni ljudi; naime, ljude koji su se obrazovali na prestižnim univerzitetima, značajnim umetničkim akademijama; ljudi širokog obrazovanja, u srednjoj životnoj dobi; ljude sa velikom intelegencijom, književnim ukusom, smislom za pozorište; ljude od integriteta, sa inicijativom i širokih vidika. Članovi uprave LNP-a nikako ne smeju biti – od toga treba bežati kao đavo od krsta – „značajni partijski radnici“, jer oni svoju mladalačku duhovnu želju, sada nadoknađuju društvenim angažmanom, i to, gle, baš u upravi pozorišta, pošto su se sada setili da mnogo vole pozorište. Naravno, sa privilegijom besplatnih ulaznica za sebe, za svoje bližnje, kao i za one „koji će nam trebati“ – nikad se ne zna šta nosi dan, a šta nosi noć; ovo su ljudi preterano skloni nepodnošljivoj lakoći napredovanja u službi i raznoraznim prečicama. Pozorište ni pod kojim uslovima ne sme biti produžena ruka političke stranke na vlasti, niti imati upravu sastavljenju od „naših“, gde vlada geslo: „Budi naš, pa radi šta znaš – Samo jaši, mi smo naši!“
kompetan tekst u štampanom izdanju Nove Naše reči i na sajtu
www.novanasarec.0rg.rs.
link
Fotografija: Narodno pozorište Leskovac