NIŠ-LESKOVAC-VRANJE

Milana Stojanovića, dopisnika  teelevizije N1 iz Niša, napali su radnici Javno
komunalnog preduzeća “Naissus” iz tog grada dok je obavlja svoj
novinarski posao.
Ni posle 2,5 godine tužilaštvo nije konačno odlučilo šta će biti sa
ovim napadom na novinara.

“U suštini, reakcija posle napada, barem ona formalna
je bila prilično brza. Kontakt tačka za medije me je pozvala odmah,
videli smo se u tužilaštvu, sve to završili. Posle te inicijalne
reakcije, za koju moram da kažem da je bila formalna, je bio jedan
dugi, dugi period čekanja..”, rekao je za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress Stojanović.

Dodaje da su “dve i po godine prošle od tog 21.
februara kada su radnici komunalnog preduzeća „Naisus“ iz Niša mene
napali samo zato što sam snimao radove na javnoj površini, iako sam se
predstavio, rekao da sam novinar, za koga i zašto to radim”.

SNIMAK

Dakle, dve i po godine i pored snimka na kome se zaista sve vidi i čuje se svaka
pretnja, čuje se svaki povišeni ton, gde se vidi i nasrtanje nekoliko
ljudi na mene, sve se čuje i vidi na snimku, ali to očigledno nije
bilo dovoljno tužilaštvu da malo požuri. Stalno su se dobacivali
između Osnovnog i Javnog tužilaštva. Naime, Osnovno tužilaštvo reši da
nema dovoljno materijala za pokretanje bilo čega, onda dobiju inpute
od Višeg tužilaštva, neću koristiti pravnu terminologiju da ne bih
pogrešio kako se zove ta forma, onda Osnovno tužilaštvo opet, pa opet
Javno i tako sve do nedavno…”, ispričao nam je Stojanović.

Pitamo ga kako je sve to uticalo na njegov osećaj bezbednosti ili
nebezbednosti kad vidi radnike „Naisusa“ ili kad krene na posao?

“Ja se ne osećam ugroženo, konkretno, od strane tih ljudi. Ali , ali činjenica da prođe toliko puno
vremena me čini besnim i ja sam sve vreme besan, to priznajem. A besan
sam zato što ovaj sistem dopušta da takve stvari prolaze nekažnjeno”, kaže Stojnović..

“Meni je, čak, u jednom trenutku jedan od tužiteljki, verovatno su to
sad zamenice javnog tužioca, kada su me upitale da li se osećam
ugroženo, da li strahujem za svoj život, meni je zaista to bilo
smešno. Da kažem da se osećam ugroženo zato što su me radnici vodovoda
verbalno i takoreći fizički napali i sprečili da izveštavam, što je
jako važno reči… Od strane njih ne, ali ovo je koren jednog mnogo
šireg i mnogo većeg problema, jer kada neko sada čuje da neko može
nekažnjeno da priđe bilo kome, a posebno novinaru na ulici i kaže ma
ko si ti, šta ti misliš, ti ćeš ovde da me jašeš, ti ćeš da me snimaš,
to su bile te reči, a pritom ja upozoravam da smo na javnom mestu, da
sam novinar, da snimam za vesti, i to prođe nekažnjeno, šta to
poručuje? Poručuje evo slobodno lovite novinare po ulicama, dovoljne
je da ste tog dana loše raspoloženi, slobodno im radite šta god
hoćete, naročite ove koji se ne sviđaju vlastima, koje i same vlasti
targetiraju. Ja verujem da su se i ti ljudi iz vodovoda mnogo
lagodnije osećali što su napali novinara koji u tom trenutku radi za
Televiziju N1, a ne nekog drugog. Znamo i zašto, zbog neprekidnog
targetiranja i onda posle toga imamo dve ipo godine izostanka epiloga”, ogorčen je

Stojanović..

ZAŠTO NOVINARI NE PRIJAVLJUJU

Pitamo a da li izostanak konkretnog poteza nadležnih institucija može biti razlog zašto novinari, koji rade
u lokalu, pa i novinari koji rade za velike medijske kuće, retko prijavljuju takve slučajeve?

“Ja jesam novinar koji iz Niša izveštava za jedan nacionalni i internacionalni medij i moram
da priznam da sam dosta upućen na kolege koji izveštavaju iz raznih
lokalnih sredina, pričam i razgovaram sa njima. To su ljudi koji
uglavnom jako teško dolaze do novca, naročito oni koji pokušavaju da
rade profesionalno, da predstave i jednu i drugu stranu, da nikom ne
vode kampanje, da zapravo izveštavaju onako kako bi trebalo celovito i
tu je dodatni problem. Nema novca, diskriminacije i to najčešće od
predstavnika vlasti i onda imamo te napade, ja ih jednačim s čak i
ovim koji se desio meni. Ali, ima mnogo opasnijih, onda da ne pričamo o
verbalnim pretnjama gde se novinare ne osmeljuju da se obrate
tužilaštvu, nego kada vide slučaj u kome sam se ja našao, smatraju da
nema smisla. S druge strane neki se i uplaše, ima zaista opasnih ljudi
u lokalnim sredinama. Opasnih u smislu da ne prezaju zato što su oni
sami zaštićeni i da fizički napadnu i da diskriminišu, da nekoga
totalno diskredituju, da mu napadaju porodicu. Zbog toga mnogi ćute”, smatra Stojanović.

“Verujem da, kada bi smo nekada doživeli promtnu, brzu, jasnu,
nedvosmislenu reakciju tužilaštva, suda, osudu od strane vlasti, ali
ne deklerativnu, nego zaista, ne ono ja njih ne podnosim, ali evo ja
ću da kažem tužiocu da radi kako treba. Ne, nego da zaista institucije
pokažu da sprovode zakon i pravdu kako treba da bi smo svi mi mnogo
više prijavljivali i imali bi ste sigurno tri puta veći broj prijava
nego koliko ih ima sad”, smatra Stojanović.

“Imao sam razgovor sa zamenicom tužitelja na
samom početku i kada me pitala „zašto si rekao da se ne osećaš
ugroženo, na čemu ja sada da baziram optužnicu“, ja sam rekao da ne
mogu da se osećam ugroženo, jer smo mi navikli na mnogo veće pretnje.
Ali, vi imate snimak. Koristite snimak. Ali, u pitanju je javno
preduzeće, u pitanju je sistem u kome smo. I ja se zaista nadam, ne
mogu da kažem da verujem, da će doći neko vreme kada će tužilaštvo
mnogo brže raditi kao i sudovi”, kaže Stojanović.

NOVINARI PRETNJE I PRITISKE DOŽIVLJAVAJU KAO DEO PROFESIJE

Kaže da novinari pretnje i pritiske doživljavaju kao deo profesije.

” Na žalost, to jeste sastavni deo profesije, ali trebalo bi da je sastavni

deo profesije i da mi to prijavljujemo i da se borimo protiv toga. Onda ulazimo

u zamku da li će novinar da se prijavljuje na projekte ukoliko radi u nekoj maloj privatnoj agenciji,
portalu… Te projekte treba osmisliti, treba vremena za to… Da li
će da ide na teren i da radi teme, da li će analizirati situaciju i
pisati o tome, ili će se baviti pretnjama koje su upućene njemu samom?
Nema dovoljno kapaciteta u jednom čoveku za sve to i onda se najčešće,
na žalost, odlučujemo da kažemo ma dobro, to je deo posla, ja ću to da
iznesem kako mislim da treba, a s druge strane, opet kažem, kada bi
smo imali nedvosmislenu, promtnu reakciju tužilaštva i svih ostalih
institucija kada neko od nas bude napadnut, ja verujem da bi smo mnogo
brže i lakše nalazili vreme da to prijavljujemo”, objaašnjava Stojanović.

Ovako, kaže, “imate kombinaciju straha”.

“Jer, ti nasilnici vrlo često žive pored vas, vi
živite u malom mestu sa 30.000 ljudi, nemate zaštitu, ne osećate da je
imate, institucije nisu zainteresovane za taj problem, da ga brzo reše
i da vam bar daju osećaj da ste zaštićeni. I onda, na kraju krajeva,
imate i taj finansijski momenat, sve to zajedno dovodi do toga. Ali,
verujem i tvrdim da kada bi institucije reagovale onako kako bi
trebalo, mi bi smo mnogo više prijavljivali”, poručuje Stojanović.

JUGpress