Medijsko ubistvo: Sudbina Olivera Ivanovića

BEOGRAD

Najpoznatiji, najnezavisniji i najozbiljniji lider Srba na Kosovu, Oliver Ivanović, ubijen je sa šest hitaca u leđa 16. januara 2018. godine u Kosovskoj Mitrovici. Ni istine, ni pravde. Šest godina nakon zločina nema ozbiljnih istraga, nema optužnice – ne zna se ko su direktni izvršioci, ko nalagodavci. Nema je ni u Beogradu, ni u Prištini, ni pred Euleksom koji bi bar zbog procesa koji je vodio protiv Olivera Ivanovića, imao poseban interes da takođe sazna istinu.

(Foto: Printscreen youtube)

Zločinu koji je zacementirao sudbinu Severa, polomio u paramparčad duh Srba koji tamo žive, prethodilo je paljenje kancelarije lidera Građanske inicijative “Sloboda, demokratija, pravda”, postavljanje eksplozivnih naprava pod automobil, napad na porodicu Olivera Ivanovića.

„Meni su uradili sve što su mogli do sada, još nisu pucali na mene, ali ko zna ni to nije isključeno…“, rekao je Ivanović 6. novembra 2017. godine gostujući na TV N1 u Beogradu.

To sve, između ostalog, uključuje i do tada nezabeleženu medijsku kampanju uništavanja njegove ličnosti, demonizacije, crtanja mete i političkog ubistva. Kampanju su predvodile TV Most iz Zvečana i TV Pink iz Beograda, emitujući nešto što u srpskoj javnosti do tada nije viđeno, kršeći sve moguće etičke i novinarske kodekse. Označili su ga kao izdajnika. Šest godina kasnije javnost ne zna ni ko je naručio i platio video spot i medijsku kampanju.

Porodica Olivera Ivanovića u svakoj prilici ističe i “medijsku satanizaciju Olivera“, pre svega na spot „u kojem se pojavljuje i razlivanje krvi i snajperski nišan“.

TV Most je, podseća Aleksandar Ivanović, bratanac Olivera Ivanovića, emitovovala i video prilog koji pokazuje da lidera GI SDP neko “tajno prati i snima, a cilj je da se prikaže kao izdajnik koji dogovara predaju severa”.  Pretnja je bila jasna, Oliver Ivanović je tergetiran, i politički i fizički.

Hronologija doktrine etničkog balansa 

Olivera Ivanovića poštovali su i Srbi i Albanci. Desna ruka i desno rame za oslonac, tako su ga opisivali mnogi građani Mitrovice. Bilo je i zavidnih, i onih koji su upirali prstom. Ali, čak i oni koji se sa njim nisu slagali, odavali su priznanje njegovoj snalažljivosti u komplikovanom kosovsko – srpsko- albanskom političkom vilajetu. I danas ga opisuju kao jednog od retkih – nekog ko je mogao da bude most ka boljem životu za sve na Kosovu.

Briselski sporazum je potpisan aprila 2013. godine i krenuo je u punu implementaciju sa srpske strane. Na Severu Kosova se pravila nova politička realnost, stare figure na šahovskoj tabli je valjalo srušiti, pregrupisati i postaviti nove, sa kojima se lakše igra.

Da bi se Oliver Ivanović sklonio, bila je potrebna optužnica za ratne zločine i Euleks ju je ispostavio, ispričaće godinama kasnije Malkom Simons, bivši sudija Euleksa. Ivanovića je Euleks priveo 27. januara 2014, zbog navoda o zločinima počinjenim nad Albancima 1999. i 2000. godine. To je bio šok i za Srbe i za Albance, ali i za međunarodnu zajednicu čiji je čest sagovornik bio. Uhapšen je tačno dva dana uoči isteka roka za podnošenje kandidature za nove izbore za gradonačelnika Severne Mitrovice (prethodni su izbori propali jer je Krstimir Pantić odustao na dan polaganja zakletve) i dok je grad još bio u šoku zbog ubistva Dimitrija Janićijevića, kandidata Samostalne liberalne stranke. Janićijević je upucan na kućnom pragu u Mitrovici, kum Oliver je održao poslednji govor. Dominantan utisak među Srbima je da je reč isključivo o političkom hapšenju. Kalkulacije nisu išle samo u pravcu međunarodne političke matematike. Primećena je i tromost reakcije Vlade Srbije. Hitnoća kojom je tadašnji šef Euleksovog Specijalnog tužilaštva na Kosovu Džonatan Ratel odbacivao upravo navode da je politika umešala prste, ekspresnost kojom je Euleks objašnjavao da hapse i druge na Kosovu za druga krivična dela, pa čak i sina pokojnog predsednika Kosova Ibrahima Rugove, samo su produbljivala uverenje građana da je ipak reč o zloupotrebi jezive tragedije ratnog zločina da bi se podvukli neki drugi računi.

Te 2014. godine, praksa vladavina prava na Kosovu pod punom kontrolom Euleksa, izgledala je vrlo politizovano, pristrasno i ciljano.

Oliver Ivanović, lider građanske inicijative SDP, kao optuženik 20 meseci u pritvoru imao je pravo samo na selektivno posete, čak i kada je bio u bolničkoj postelji. Istovremeno, Samija Ljuštakua, gradonačelnika Srbice, pred Euleksovim sudom osuđenim na 12 godina zatvora zbog ubistva, čuvari zatvora Dubrava odvezli su do stadiona „Bajram Ali“ da odgleda fudbalsku utakmicu, drugi polufinalni meč, Feronikla i Drenice.

O tome kome je najviše koristilo da Oliver Ivanović bude u zatvoru, odgovorio je u intervjuu objavljenom u “Vestima”, četiri meseca nakon hapšenja, maja 2014:

“Sada, kad imam vremena na pretek, često razmišljam kako sam uspeo da mnoge ljude ozlojedim toliko. Mislim da je moje hapšenje trebalo da postigne tri cilja. Prvo, onemogućavanje da se aktivno uključim u politički život zajedno sa grupom odgovornih i sposobnih ljudi, koji su u potpuno neravnopravnim uslovima i skromnim sredstvima napravili veliki uspeh na lokalnim izborima za Mitrovicu, Zvečan i Leposavić. Drugo, da se mojim hapšenjem uputi poruka Srbima, posebno na severu, da će uslediti nova hapšenja (za period 1999 – 2011.godinu) i to za sve ono što nije obuhvaćeno amnestijom ( kao što je već vidljivo). A to sa amnestijom i nije baš sigurno, jer oni koji u Skupštini Kosova zagovaraju da se njihov ustav zaobiđe, pa će takvi sa lakoćom zaboraviti i na obaveze po Zakonu o amnestiji. Treće, da se ovim hapšenjem politički amortizuje nezadovoljstvo, ogromna frustracija kosovskih Albanaca zbog produženja mandata Euleksa i formiranje posebnog suda za ratne zločine OVK. Verovatno da ima i drugih koji su moju nesreću iskoristili”, zaključujući – “da sam kojim slučajem otišao 1999. godine iz Kosovske Mitrovice u Beograd ili negde drugo, uveren sam da ne bih bio optužen ni za šta.”

Mediji na albanskom jeziku u izveštavanju nisu imali ni trunku etičkog obzira. Kriv je i kriv je, presuđivali su iz dana u dan, iz minuta u minut – štampani mediji, portali i televizije.

Citati 

Oliver Ivanović je novinarima bio čest sagovornik. Preciznije, bio je jedini političar koji se uvek javljao na telefon i nije postojala tema, situacija, pitanje za bilo koji događaj na Kosovu ili vezano za Kosovo, da nije imao spreman i bistar odgovor. Činilo se – što je tema komplikovanija za objasniti čitaocima, to su njegove poruke bile jasnije.

Naglašavajući višedecenijsku nesebičnu saradnju sa medijima, članovi Udruženja novinara Srbije na Kosovu posthumno su Oliveru Ivanoviću dodeli priznanje „Beli božur”, 19. januara 2019. godine. Novinari su „u studiju uvek imali gosta koji je bio spreman da govori i bez problema stigne do svih lokalnih medija i južno od Ibra. Novinari znaju da njegov telefon za njih nikada nije bio van dometa”, rečeno je na uručenju nagrade koju je primio Oliverov brat Miroslav.

Oliver Ivanović jednako je davao izjave i novinarima redakcija na srpskom i albanskom jeziku koji je govorio. Upravo zbog te lakoće u komunikaciji i neposrednosti, bio je redak Srbin citiran u medijima na albanskom jeziku i zahvaljujući njemu se ponekad čula i neka druge strana.

Hapšenje je pratila “nezapamćana medijska hajka koju protiv Ivanovića sprovode albanska televizija i štampa”, ocenio je advokat Nebojša Vlajić.

Optužbe su se pretvorile u presude. Mediji na albanskom iz dana u dan su objavljivali nepotkrepljene navode da je Ivanović bio “na čelu kriminalaca koji su ubili Albance“, pozivali su se na navodne tvrdnje iz istrage bivšeg istražnog sudije u okružnom sudu u Mitrovici Mahmuta Haljimija, koji će dve godine kasnije biti pred sudom reći da Oliver Ivanović nije bio na listi osumnjičenih u istrazi koju je vodio.

Mediji sa boljim vezama u Eulesku su objavili detalje naloga za hapšenje, a glavni sagovornik većini medija bio je Haljit Berani iz Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda iz Južne Mitrovice.

Dugogodišnja predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, aprila 2014, izjavila je za “Politiku” da FHP nije pronašao podatke koji bi potvrdili navode da je Oliver Ivanović učestvovao u bilo kakvim zločinima. Ona je objasnila da je u okviru projekta “Kosovska knjiga pamćenja” rukovodila istraživanjem o zločinima počinjenim u Mitrovici ( od od januara 1998. do 31. decembra 2000 godine) tokom kojeg je saslušano je između 60 i 70 svedoka. Dodala je da jedino što tereti Ivanovića jeste izjava Haljita Beranija, izrečena na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu.

“Van toga, na istraživanju na terenu, nismo došli do podataka koji bi potvrdili navode da je Oliver Ivanović učestvovao u zločinima”, rekla je tada Kandić.

S druge strane, Berani je u to vreme medijima dobro poznat. U studiju RTK 16. marta 2004. godine izjavio je da su za davljene trojice albanskih dečaka u selu Čabra kod Mitrovice odgovorni Srbi, a takvo izveštavanje poteklo iz studija RTK, podstaklo je najveće etničko nasilje na Kosovu posle 1999. godine, piše u izveštaju OEBS-a i Hjuman rajts voča o ulozi medija u matrovskom pogromu.

Berani je poznat i po drugim tvrdnjama o navodnim ratnim zločinima koje su preneli “Dojče vele” i “Obzerver“. Tek da bi “Volstrit džurnal” 2001. objavio da francuske trupe i istražitelji Haškog tribunala prateći te navode nisu našli ništa, a tekst se završava i Beranijevom rečenicom – “Rekao sam svima da je to pretpostavka, a ne potvrđena informacija”.

Izveštavanje medija na albanskom jeziku imalo je uticaj na bezbednost Olivera Ivanovića u prištinskom zatvoru (nakon štrajka glađu prebačen je u zatvor u Mitrovici). Prelilo se i na odnose Srba i Albanaca na Kosovu. Nedeljama nakon njegovog hapšenja mediji na srpskom su obaveštavali o povećanom broju napada na Srbe u opštinama Istok i Klina. Tadašnji ministar za zajednice i povratak Dalibor Jevtić u Vladi Kosova, podsećajući na ulogu medija u događajima marta 2004. godine, nije isključivao mogućnost da je na incidente i tenzije u sredinama u kojima Srbi nisu većina – uticalo upravo izveštavanje medija o Ivanovićevom hapšenju.

“Prištinski mediji su o mom slučaju izveštavali prilično nekorektno, senzionalistički, jednostrano bez ikakve dileme. To mi je prilično bilo čudno, jer mnogi ti novinari me lično poznaju, pa su mogli da makar pokušaju da dovedu u nemoguću vezu dela koja mi se stavljaju na teret i mene to kao čoveka, to razočarava po malo”, ispričao je u istom intervjuu za “Vesti” Oliver Ivanović iz maja 2014. godine.

Epilog takvog medijskog izveštavanja je jasan – Ivanović je politički izbrisan kao sagovornik Albanaca i stranaca.

Presuda

“Do juče je presuda bila oslobađajuća”, prostrujala je informacija iz pouzdanog diplomatskog izvora, kada je saopšteno januara 2016. da je Ivanović osuđen na devet godina zatvora zbog ratnog zločina nad albanskim civilima iz aprila 1999. U presudi je još pisalo da se “nije mogla ustanoviti van svake sumnje Ivanovićeva uloga”.

“Teško je odgovoriti na pitanje o mojoj navodnoj krivici, a ne dotaći se politike i političkih motiva za optužnicu, pa i presudu. Takav utisak je nedvosmisleno dokazala i prvostepena presuda kojoj može verovati samo zlonameran čovek. Osuđen sam jer sam navodno prisustvovao na mestu događaja, a da mi nije pripisano nikakvo aktivno učešće?! Presuda utvrđuje da sam u istom trenutku i zamenik generalnog direktora Feronikla, kompanije treće po veličini na KiM, a od strateške važnosti. Utvrđeno je da sam u njoj zadužen za program revitalizacije uz budžet od 10 miliona nemačkih maraka, kao i za plasman gotovih proizvoda vrednih 2,5 miliona dolara. Kako poverovati da takav čovek može biti umešan, na jedan dan, u aktivnosti koje mi se stavljaju na teret?!”, ispričao je Oliver Ivanović za „Vesti“.

Da nije kriv, izgovorio je nebrojeno puta. Da je pomagao i Albancima, govorili su i svedoci tužilaštva, koji su mu se pred sudom zahvaljivali. Među njima i Agim Deva, bivši direktor Tehničke škole u Mitrovici i protivkandidat Ivanoviću na prvim kosovskim izborima u tog gradu. Isa Mustafa, ključni svedok tužilaštva, rekao je da je Ivanović bio u grupi pripadnika paravojnih snaga u vreme kada su se desila ubistva. Odbrana je insistirala da od 82 svedoka niko decidno nije rekao da je Ivanović bio na mestu zločina.  Apelacioni sud u Prištini prošle 2017. februara je poništio presudu i vratio suđenje na početak.

Hajka 

 Veći deo od tri i po godine suđenja Oliver Ivanović je bio u zatvoru. Poslednjih šest meseci u kućnom pritvoru. Pušten je na slobodu u junu 2017 godine. Sledećeg meseca, jula 2017. godine Oliveru Ivanoviću je zapaljen auto. To se dogodilo nemalo nakon što se sastao Dragišom Milovićem, predsednikom GI “Za naš Zvečan” i razgovarao o mogućnosti zajedničkog izlaska na izbore. Milović, kome je takođe zapaljen auto, odbacio je mogućnost da iza paljevine stoje Albanci.

Usledila je nova neviđena medijska hajka na Olivara Ivanovića koja je kulminirala oktobra 2017. godine, kada su – prvo TV Most, a zatim i TV Pink – televizija sa nacionalnom frekvencijom emitovale spot kojim se obeležava kao izdajnik.

Demonizacija, ovoga puta pred srpskom javnošću.

“Jeziva kampanja”, tako ju je nazvalo pet novinarskih i medijskih udruženja NUNS, NDNV, ANEM, LP i AOM najoštrije osudivši emitovanje spota i objašnjavajući da to „predstavlja teško kršenje novinarskih standarda, ali i izbornih pravila”.

Podsetili su i da je TV Most u sastavu Javnog preduzeća Mreža Most sa sedištem u Beogradu, finansiranom iz budžeta Republike Srbije, te da time „kampanja koju taj medij vodi protiv Olivera Ivanovića dobija posebnu političku težinu“. Dodali su i da ne očekuju reakciju REM-a protiv TV Pink koja se „uključila u prljavu predizbornu kampanju na Kosovu“.

“Mi smo kao ljudi zgroženi da oni puste spot koji je sve samo nije spot, koji je aposlutno neprofesionalan, neisinit, koji je aposlutno zlonameran”, rekao je tada Oliver Ivanović na konferenciji sa Milovićem, koju je preneo Kossev, dan nakon što je spot emitovan:

“Posebna briga za mene su pitanja medija i ja bih kao najnegativniji primer naveo ovo što TV Most radi poslednja tri – četiri dana i tome se pridružuje televizija Pink, televizija sa nacionalnom frekvencijom. To se nikada nije događalo da jedna nacionalna frekvencija koja je pokušala da pomogne jednoj strani i to jednoj strani koja aposlutno ne predstavlja interese građana, jednoj strani koja razjedinjava Srbe, jednoj strani koja ima kriminalne veze, samo kriminalnu podršku, ne podršku građana, njima pomogne sa nivoa televizije koja ima nacionalnu frekvenciju”, kazao je Ivanović i dodao:

“Nemoguće je da profesionalci, kakvim vas ja smatram naprave takve grozne stvari. To niste vi, tu se nešto promenilo. Ili vi niste oni ljudi, koje ja znam ili je neka sila mnogo veća i groznija od onoga što može biti strašan direktor ili glavni urednik uticala na vaše raspoloženje i vaše ponašanje“.

Na najavu Olivera Ivanovića da će se zbog emitovanja spota žaliti Nezavisnoj komisiji za medije, RTV Most je odgovorilo da je to “neprimeren pritisak na medije“.

„Televizija „Most“ nije kreator spotova Srpske liste i ne preuzima odgovornost za sadržaj bilo kog predizbornog spota emitovanog u plaćenom terminu. Očekujemo da strukovna udruženja i udruženja emitera oštro i jasno osude ovaj pokušaj zastrašivanja medija. Izražavamo nezadovoljstvo zbog činjenice da je deo tih udruženja već stao na stranu Ivanovića i Milovića, a da nije ni bilo pokušaja da se od kolega u televiziji „Most“ dobije bilo kakvo obrazloženje“, naveli su u saopštenju.

Ipak, jasno je da emiter ima uređivačku odgovornost i za plaćene oglase koju je prihvatio da emituje. To nije bio slučaj “pritiska” protiv medija, već zahtev za etičkim izveštavanjem medija. Dve potpuno različite stvari.

Opet suprotno svoj etici, TV Most je 17. oktobra 2017 objavila vest “Da li Ivanović sa Kforom i Prištinom dogovara okupaciju severa KiM?”, sa sve fotografijom Olivera Ivanovića kako se pozdravlja sa pripadnikom KFOR-a. Izvor neimenovan, navodi neprovereni, insinuacije opasne.

Rukopis koji i te kako podseća na onaj uoči ubistva novinara Slavka Ćuruvije u Beogradu aprila 1999. godine.  Obojica označeni kao “izdajnici”, “stranici plaćenici”, koji se udržuju sa NATO strancima protiv srpskih interesa. “Ćuruvija dočekao bombe”, pisala je Politika ekspres. TV Most objavljuje fotografiju Olivera Ivanovića koji se rukuje sa vojnikom Kfora i pita – dogovara li okupaciju?

 Ubistvo

16. januara 2018. godine ubijen je Oliver Ivanović.

“Istraga o ubistvu Olivera Ivanovića bi trebalo da uzme, između ostalog, u obzir i izveštaj TV Most sa naslovom „Da li Ivanović sa Kforom i Prištinom dogovara okupaciju severa Kosova?“. Slika koju su objavili je dokaz da je Ivanović praćen, a vest koju su napisali je govor mržnje i krivično delo. Glavna i odgovorna urednica TV Most Ljiljana Janković na sudu bi trebalo da kaže koji su to izvori TV Most, da li je Olivera pratio njihov novinar ili bezbednosna služba i odakle im pomisao da će Oliver da „preda“ sever. Sramota šta su uradili čoveku! Sramota!”, ispričao je za Dragiša Milović, predsednik Građanske inicijative “Za naš Zvečan” u razgovoru za “Vesti” dve nedelje nakon zločina.

TV Most je u tom izveštaju podvukao da se susret dogodio “odigrao nenajavljeno, u konspirativoj atmosferi”, čime je sugerisano da je Ivanović nešto skrivao i tajno radio.

“Oliver je bio pod istragom i nije mogao da se javno sastaje sa predstavnicima međunarodnih institucija. Nije ništa krio. Ipak, neko ga je pratio, slikao i pokušao da napravi konstrukciju. Za TV Most je pitanje ko im je toliko pouzdan da mu poveruju u izmišljotinu da Oliver pregovara okupaciju, a za istražne organe da li će da ispitaju da li je Oliver praćen?”, podvukao je tada Milović.

Ljiljana Janković je tada za „Vesti“ rekla je na istražnim organima da prosude da li bi trebalo to da ovo uzmu u obzir, te da nije njeno da se time bavi.

Očigledno, do danas nije niko.

Spot 

Kada je reč o spotu u kojem se Ivanović dehumanizuje, a koji su prikazani i na TV Most i na TV Pink, Milović je još rekao da su prijavilinaručioca, realizatora i urednicu.

“U tom spotu se iznad naših glava vijori albanska zastava, crta nam se meta na čelu i kaže da smo sateliti Prištine, strani plaćenici, pokvareni ljudi koji rone suze zbog svojih zapaljenih automobila, a nije ih briga za ljudske živote. A istovremeno, ne izveštavaju sa naših događaja, ne daju nam priliku da se branimo, da odgovorimo na blaćenje i harangu. Kada sam pozvao urednicu Ljiljanu Janković kazala mi je da je nemoćna i da je spot naručen i urađen u Beogradu. Ali, ona ne može da skida odgovornost se sebe pravdajući se da je to spot Srpske liste. I kada smo hteli da zakupimo termin, ona je rekla da nema”, ispričao je u istom razgovoru Milović.

Jankovićeva je pak tvrdila da je spotove dobila direktno od Srpske liste, a ne iz Beograda, a na pitanje da li ih je pogledala i odborila pre emitovanja za “Vesti” je kazala:“Ne bih da ništa više komentarišem zaista. Sve sam već rekla.”

Kada je vlasniku televizije Pink, Željku Mitroviću, Ljubica Gojgić, voditeljka emisije “Pravi ugao” na RTV Vojvodina, juna 2022, pročitala citate iz spota o Oliveru Ivanoviću, odgovorio je upitavši – da li gleda američke kampanje, da negativne kampanje nisu zakonom zabranjene i da će proveriti ko je platio spot.

Drugi gost u studiju, Savo Manojlović iz pokreta Kreni-promeni, insistirao je da je TV Pink “crtala meto na čelu Oliveru”, podsećajući da je prikazan u informativnom programu, a ne u reklamnom terminu.

Mrkli mrak

Kada je Željko Mitović, 2022 godine predstavljao TV Pink pred Savetom Regulatornog tela za elektronske medije (REM) aplicijući ponovo za nacionalnu frekvenciju, Manojlović je nosio majicu sa natpisom „Ko je naručio spot protiv Olivera Ivanovića?“. Manojlović se za prisustvo akreditovao kao novinar Radio Goraždevca, zbog čega su i on i glavni i odgovorni urednik Darko Dimitrijević završili pod napadom tabloida.

RTV Pink je ponovo dobila nacionalnu frekvenciju. Željko Mitrović do danas nije ispunio dato obećenje da odgovori ko je platio i naručio medijsku kampanju.

„To bi trebalo da bude predmet interesovanja nekih službi, i zar ne mislite da je čudno da i danas, pored tolikog interesovanja javnosti i porodice, nikoga još nema da da zvanično odgovor, da kaže ko je naručilac spota“, upitao je Miroslav Ivanović, brat Olivera Ivanovića u nedavnom razgovoru za N1, a povodom šest godina od zločina.

On je podvukao da „svi redom znaju od koga je naručen spot – od Srpske liste, ali ne vidim razloga zašto to ne bi mogla da bude činjenica koja će biti potvrđena“.

Slučaj Olivera Ivanovića je primer koliko surovo i opasno mediji mogu da se zloupotrebe. Svi oni koji koji su ubijali reputaciju i crtali metu na čelo čoveku, svi oni koji stoje iza ove jezive kampanje, morali bi da odgovaraju etički, moralno i krivično.

Pored sve te vladavine (ne)prava, zidova ćutanja, skrivanja i magle – šta god da je rečeno – jasno je da mnogo ljudi zna ko je bio Oliver Ivanović. A kako godine prolaze, sve im je jasnije.

Kosovsko Specijalno tužilaštvo u februaru 2020. godine za zločin je označilo kriminalnu grupu navodno predvođenu Zvonkom Veselinovićem i Milanom Radoičićem, ali se njih dvojica nisu našli među optuženima jer kosovski zakoni ne dozvoljavaju vođenje postupka u odsustvu.

Radoičić je izabran za potpredsednika Srpske liste 2018. godine.

Cenzolovka-Jelena Petković

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare