Ljudi oko nas: Ivana Pešić, vaša poštarka

LESKOVAC

Ivana Pešić već tri godine radi kao poštarka.

„Kada imate porodicu, onda morate da se borite i snalazite na svaki način da bi porodici bilo bolje. Moja firma, u kojoj sam tada radila, je loše poslovala, sve je bilo „klimavo“… Saznala sam da pošti fali ovakvih radnika, javila sam se na konkurs i eto me… Kada sam konkurisala kod mene je postojao strah kako ću se i da li ću se snaći. Opet, to je bio i izazov, pošto svi misle da je to muški posao i da nema mesta za žene. Međutim, ja sam i ranije radila neke, da tako kažem, „muške“ poslove, tako da meni to nije problem, nego izazov. Pokazalo se da se tu pronalazim i snalazim.“

Posao poštara nužno donosi i susrete i komunikaciju sa velikim brojem brojem ljudi. Ivana kaže da je to lepša strana posla.

„Isprvo je ljudima bilo malo čudno kada me vide, imala sam problem, naročito kada su zgrade u pitanju. Zvonim na interfon, a kada ljudi čuju ženski glas koji kaže „Pošta“ nisu otvarali, mislili su da neko pokušava da ih prevari. Kasnije, kada su shvatili da im ja donosim poštu, krenulo je podržavanje, bodrenje, pa i oduševljavanje. Dešavalo mi se da me na ulici zaustave ljudi iz nekog drugog grada, zapričaju se sa mnom na ovu temu, jer kod njih nema žena koje rade poštarski posao. Generalno, imam podršku od svih, posebno od žena. Sve sama pozitivna iskustva. Bilo je i neprijatnih razgovora, jer donosim račune, ali sve zavisi od vas, od toga kako se vi postavite. Ako ste vi vedri, veseli, ako pokažete da vam je stalo do tog vašeg sagovornika, onda i on postaje takav. Pozitivna strana ovog posla je upravo to što upoznajete ljude, možete dosta toga da naučite. Mnogo je drugačije nego rad u kancelariji.“

Postoji šaljiva izreka da „pas koji ne laje i ne juri poštara nije pas“. Jeste šaljivo, ali nije smešno ako si ti osoba koju juri taj pas.

„Ne mogu da kažem da sam imala neke velike neprijatnosti“ uz smeh pojašnjava Ivana.

„Ali, vremenom vi upoznate ljude, oni upoznaju vas, naučite i gde treba da pripazite, da se pričuvate. Potrebno je malo vremena, jer i te životinje upoznaju vas, vide da njihovi vlasnici imaju pozitivan odnos prema vama…“

Kao posebno prijatno iskustvo Ivana izdvaja susret sa decom predškolskog uzrasta, koja su došla u posetu da vide kako radi pošta.

„Njima je bilo interesantno da vide ženu poštara, postavljali su svakakva pitanja… Između ostalog su me pitali šta ja konkretno radim, čime idem na teren, da li mi je torba teška, kako se postaje ženski poštar… Mislim da im je generalno bilo zanimljivo. Deca su jako interesantna. Jednom mi se desilo da zvonim na vratima, otvara mi dečkić od nekih 5-6 godina i zove mamu i kaže „Mama, mama ide teta čika poštarica…““

Nekada su poštari nosili penzije, pa je bilo i nemilih slučajeva kada je dolazilo do pokušaja krađa torbi od poštara. Danas su mahom nose računi, pa je i opasnost manja. To i Ivana potvrđuje.

„Penzije se mahom podižu u bankama, jako su retki oni koji još uvek žele da im se penzija donese na kuću. Kolege na selu imaju više takvih slučajeva, jer je ljudima tamo tako lakše. Ranije su se i naplaćivali računi, pa ste imali više novca. Sada to nije tako. Ja nisam ni razmišljala u tom pravcu, a nisam imala ni takva iskustva. Opet, penzioneri su jako zahvalna kategorija građana. Vole da popričaju, ali su i puni razumevanja, kažu teška ti je torba, da ne zadržavamo… Imam utisak da njima i tih par minuta razgovora mnogo znače. Ako ste malo duže u tom reonu, vremenom počnu da vas doživljavaju kao nekog svog, ali i ja te ljude počinjem da doživljavam kao nekog svog. Razgovori sa njima nisu neki dugotrajni, ali primećujem da im puno znači i kada ih samo upitate „kako ste danas“. Vidite da su se obradovali, a ja kažem i da je lepo kad vam se neko obraduje. A tek deca, kada njima nosimo neke stvari koje oni očekuju, moja je to radost…“

Poštarke su retkost u Srbiji. Ivana misli da su u Leskovcu bile dve pre desetak godina, a deset godina pre nje ih nije bilo. U međuvremenu je dobila i koleginicu.

„U suštini, kažu da smo jako odgovorne i da dobro završavamo posao, ne postoji razlika između nas i muških kolega. Iz mog iskustva, savetujem svima da, ukoliko žele, probaju da rade ovaj posao. Ja priznajem da nisam ni sanjala da ću ovo da radim, ali u međuvremenu sam posao zavolela. Drago mi je što radim sa ljudima i u tome uživam. Ima dana kada je teško, torba bude teška, ali svaki dan je novi i drugačiji, nema tu neke rutine iako to na prvi pogled ne izgleda tako.“

Reon koji pokriva Ivana Pešić je nekih osam kilometara.

„Tu ne računam onaj deo kada se penjem po stepenicama po zgradama. Lepša strana posla je da mi ne treba teretana niti dodatni treninzi. Meni ovaj posao ni u početku nije bio fizički zahtevan, jer sam se pre njega bavila zanimanjima koji su opet tražili određenu dozu aktivnosti.“ (kraj) IS/LJS

Prati
Obavesti me o
guest

4 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Emilja Bozic
Emilja Bozic
1 mesec pre

Kad god otvorim vrata i vidim to milo lice i cujem nezni glas kao da me je sunce obasjalo. Jer to ona cini, zena postar,Ivana.Zraci toplinom i ne moze vam biti lepse.Sreca je imati takvog postara. A meni se posrecilo.

B.Nikolić
B.Nikolić
1 mesec pre

Bravo za moju komšinicu. Divna, baš divna osoba, potvrđujem.

Jeka
Jeka
1 mesec pre

Bravo, za ovu predivnu zenu!

Potop
Potop
1 mesec pre

Super priča.Kada bi barem bilo više normalnih tema kao ove a ne politikanstvo i Vučić.Čovek je davitelj a uz to i ne radi ništa korisno osim za sebe ali da je narod pametniji i on nebi bio tu gde jeste.Zgadiše se i bogu i đavolu.