LESKOVAC

Piše : Sava Dimitrijević

Na širinu u Podvrce kude su ,,oslobodioci” nakenterili
spomenik na Marka Crnoga dolazi se iz Ulicu kraljice Marije,
Šefteli sokak, Šatorsko sokače i ulicu Zeke Buljubaše – posle gu
prekrstiše u Porečka ulica. Tuj zastanev i sretnev se da predanev –
deo Vlajkove ulice koji ide od reku Veternicu i deo koji ide do
Tričkov mlin, Čapljino bresje i po na tamo do Teoavci – poslednju
kuću odokle se Vlajkova ulica nastavlja kao put za vučje. I odokle god
da se pođe i dođe tuj gim je svrtka – sve se slegne na tuj širinu. Tuj je
uvek vrčkom od onoj što je bilo pa prošlo, od onoj što je sg pa će i
ono da prođe i onoj što će bude kad bude! Kad je suvomrazica i dune
onaj ladan vetar što briči na suvo, a ti si pošja kod Uroša pekara da
kupiš semke el pa nosiš đuveč da ga ispeče u furnju – ne znaš odokle
sve duva i po čije bače, kroz čije tarabe i drvene kapije i po koji se
sve tavani ne muva i landara onej kapije i samo što gi ne otkači od
čivije, a čini se da će i tej čivije na koje su zakačene kapije izvadi iz
direci i odnese gi preko širinu.
Po zimi vejavice i smetovi, vetar duva i nosi sneg, sneg zatrpaja svi
tija prolazi koji vodiv na tuj širinu, i nigde nikoga da sretneš, svi
se nabutali u kuće i grejev kraci i kajci uz šporeti i ruke nad vruće
plotne i ringle- tolko je ladno napolje! I skoro ti se čini ko da su se
na tuj vejavicu i vetar, ulice i sokaci zbunili pa više ne znav kude
je koja pošla i kude treba ide. I ko ššto se vikaše – te gi idu da ni
vidu pa će si idu!
A leto kad je, onej vrućinštetine kad su i kad dune vruć vetar
nasred širinu napravi se virište od prašinu, cepene novine, stare
kese i koje ti ne druge artije i lišće – virište – kovitlac visok i po
tries metra. Na širinu s leve strane – pekara! Vlasnik pekare bija
je Blagoja Mitić Šušpula. Prvo gu je pod kiriju držaja Krsta Canjin
Vranjanski, žena Savka. Kuća na Krstu bila je u Šefteli sokak. Posle
je tuj furnju pod kiriju držaja Zamfir. Jasmina Vančina pamti da je
na sam ćoš kude Ulica Karaljice Marije iskača na širinu u Podvrce

• dućan na Miče Putnika. Pa su Mičkovci –taj Mičkovac je bija pekar
  i Mičkovci su tuj pekaru prodali na Jocu mesara. Pa su Fajtini i
  Fajta je isto prodao kuću na Jocu mesara. Onda je kuća na Blagoju
  Šušpulu. Blagoja je kuću prodaja na Uroša pekara pa Uroš tuj kuću
  prepravi u furnju- pekja leb i kude njega su komšije donosili đuveči,

banice, šerpe s punjete paprike, sarme, praci i jaganjci da gi ispeče u
furnju. Al, mnogi su, ustvari, kude Uroša najviše dođuvali da
kupiv semke jer su bile krupne i slane – taman kakve voliš da
grickaš.
Od ulicu Dositeja Obradovića do Uroša pekara – ulica Zeke
Buljubaše. Kad sobereš sve kuće odovud i odonud ulicu – jedva deset
ako gi ima. ,Cela ulica sto metra . Tolko je dugačka – edva dve bandere
ako ima! – ko da se nabutala između kuće i avlije i istrčala na
širinu . A tolko mlogo sećanja i uspomene na onija koji su bili u toj,
onoj i ovoj vreme – možeš pod mišku da ga turiš i poneseš sa svem
tej uspomene i sećanja koja imaš na tuj kratku ulicu sa dugačka i
dugovečna sećanja. I kazuešev da u Podvrce polako pričaju da se mnogo
setiv pa je zatoj i Vlajkova ulica tolko dugačka – od Veternicu pa sve
do Tepavci a posle Tepavci je samo put od nabivenu zemlju za Vučje…
Kad se iz Ulicu Dositeja Obradovića pođe nakud širinu u
Podvrce na sam ćoš s leve strane su Tonini – Antonije –Tone
Stojiljković, zvani Dunija, bakalin, žena Nacka, deca Jelena – Lenka
i Petar Dunija, šnajder. Petar, žena Leposava od Grnini u Vlajkovu
ulicu kude Tasu slovoslagača i Sretu Fajdu. Lenka se odade za
Vukašina – Vučka Kostića Bojadžiskog, berberina u Panađurište, deca
Dušan zvani Riđi, Mika zvani Pampur i Zora. Pera Dunija i
Leposava uzedoše da očuvaju Miku Pampura. Po njega gi i sg vikav
Pampurovi, a Tonini malo koj i spominje.
Pa je Mladen, zvani Seljak, žena Rada. Do nji Julka Stamenković,
imala je ćerku učiteljicu i ona se odade za Desimira Kostića,
profesora matematike u Ekonomsku školu, čuven kao vrlo strog
profesor. Onda sokače. I Bobi Kostić, fijakerista, žena Persa, deca
Vinka, Dragiša i Zoran, zvani Benče, muzičar.
Ostade upamćeno i ko u živ tefter zapisano da su tuj na Širinu
bili čuveni Džodžini. Branko Kostić Džodža kaže da Džodžini nosiv
nadimak po pradedu koji se zvao Đorđe, pa ga vikali Džodža. Itoj gim
ostalo kao nadimak – Džodžini! Taj Đorđe zvani Džodža došja je u
Leskovac – odnegde, a u Džodžinu familiju smatraju da je toj bilo možda
u vreme Čarnojevića – da je Đorđe tada došao ovde i kupio ovoj
zemljište u Podvrce od nekot Turčina. I njihov prvi deda Kosta se
po Đorđu prezivao Đorđić, kaže Branko Kostić Džodža.
Kosta Đorđić, žena Agna, deca Mika i Kostadin. I po toga Kostu
Džodžini su dobili prezime Kostić. Mika Kostić, žena Agna, imala
isto ime kao i svekrva, deca Mirko, Aleksa i Blagoja. Mirko, žena
Darinka, deca Dragi, Borislav, Milunka i Branko. Aleksa, žena Julka,

deca Vasilije- Cile, Branislav zvani Bobi, fijakerista, Vida i
Leposava. Leposava, muž Đoka Dilili, fijakerdžija u Drkine vrbe.
Vidosava, muž Zare, šofer u Vašarište. Vasilije-Cile Džodža,
fijakerdžija, žena Milka Kajsina, deca Sveta, Aca Džodža, Borko,
poginuo 1963. na Vučjanski put i Vlasta. Branislav, zvani Bobi,
fijakerista, žena Persa Vlasotinka, deca Dragiša, Zoran i Vinka.
Aleksa Džodža, kad mu je prva žena umrela oženija se po drugi put i
druga žena mu je bila Vaska Šušpulova, ćerka gim je Branka. Al,
Vaska se ponovo vrnu u Šušpulovi i odvede si s njuma i ćerku
Branku.
Džodžini i Šušpulovi su sarađivali,kaže Branko Džodža.
Najpoznatiji je bija Vane Šušpula i po godine i po poslovnost – on
je bija solidan čovek i vodio je tuj Šušpulsku porodicu. Ovde je
bila kafana pre rata i za vreme rata. Moja majka Darinka i ja smo
ostali sami i moralo je od nečega da se živi. I zato smo kafanu
davali pod kiriju na Blagoju Šušpulu – on je bija galamdžija, ali kao
čovek veoma dobar. Za vreme rata je nešto petljao pa su ga partizani,
kada su posle rata ušli u Leskovac ubili.
Naš čiča Blagoja Džodža je radio kao pandur u opštinu, odnosno u
poglavarstvo kako se zvalo za vreme okupaciju. I beoše se Bugari
navadili na tej naše kokoške, jer mi smo bili poljoprivredna
porodica, i Bugari dođu noću kod nas – nji četvorica da kradev
kokoške. Blagoja, što je bija pandur u poglavarstvo je bija najmlađi i
on uzme lopatu za čišćenje snega i s tuj lopatu razoruža Bugari, uzme
gim puške i odvede gi tamo u poglavarstvo. Ali, Bugari nikako nisu
mogli da prežale kako ih je on ponizio i oteraju ga u Bugarsku i tamo
ga ubiju. To je bilo 1916. ili 1917.godine. Žena na Blagoju Džodžu se
kasnije preudala u Beljakovi i sa sobom je odvela i ćerku koju je
rodila u braku sa Blagojom Džodžom. Ovde u ovuj kuću su ostali
Mirkovi sinovi Dragi, žena Darinka, deca Vlastimir, Grozdana i
Olivera. Branislav – Branko Kostić Džodža, žena Vera od Pikurci, sin
Zvonimir, žena Ljiljana, ćerka Branislava.

( nastaviće se )