Ljude iseljavaju bez sudskih presuda

BEOGRAD

(Radio Slobodna Evropa)

U Srbiji je moguće da vam na vrata zakuca privatni izvršitelj i da vas bez ikakvog sudskog postupka iseli iz stana za koji ste mislili da je u vašem vlasništvu. To u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa kaže Ivan Zlatić, aktivista organizacije Združena akcija „Krov nad glavom“, koja samo na teritoriji Beograda vodi tridesetak postupaka pokušavajući da zaštiti prava ljudi koji su u opasnosti da, zbog siromaštva ili prevare, izgube svoj dom.

Tačna evidencija o broju ljudi u Srbiji koji su prinudno iseljeni, međutim, još uvek ne postoji. Naš sagovornik, inače predsednik Socijaldemokratske unije koji je na toj funkciji 2016. godine zamenio Žarka Koraća, ocenjuje da se radi o epidemiji.U razgovoru za RSE Zlatić kaže da su građani očekivali da će Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine štititi njih, ali se ispostavilo da ovaj akt udara na najslabije i najsiromašnije slojeve društva.

Sa Ivanom Zlatićem razgovaramo i o stanju na levici u Srbiji, te o potencijalima da se leve ideje rašire u ovdašnjem društvu.

RSE: Prošle sedmice, izvršitelji i policija pokušali su da po osmi put isele ženu koja je bila žrtva duple prodaje stanova u beogradskom naselju Mirijevo. Pre nešto više od dva meseca, porodica Maurer iseljena je iz stana u Beogradu, iako su dokazivali da su žrtve prevare. Ovo nisu jedini primeri, na koje vaša organizacija, Združena akcija „Krov nad glavom“ ukazuje u poslednje vreme. Kako su ovakva i slična iseljenja moguća?

Zlatić: Nakon što je promenjen Zakon o obezbeđenju i izvršenju 2011. godine, omogućeno je izvršiteljima da mogu, na osnovu sumnjivih dokumenta, na osnovu vrlo diskutabilnih izvršnih isprava, da iseljavaju ljude bez da sačekaju da se utvrde činjenice. To je otvorilo širom vrata prevarama, kakve imamo od 2011. godine do danas. Bilo je potrebno vreme da se ta praksa zahukta. Sada to imamo u najgorem vidu i to je jedan od najozbiljnijih problema izmene Zakona o obezbeđenju izvršenja.

Prvo se iseli, pa se žali sudu

RSE: Šta znači – bez da se utvrde činjenice?

Zlatić: Konkretno, porodica Maurer, koja je iseljena marta meseca, je dokazivala, i još uvek dokazuje u sudskom postupku, očiglednu stvar, a to je da je hipoteka na njihov stan uspostavljena na prevaru. Čovek koji je uspostavio tu hipoteku niti je vlasnik tog stana, niti ima bilo šta sa stanom ili sa njima. To je njihov bivši podstanar koji ih je prevario. To su očigledne stvari, ali sudski postupak i dokazivanje traje.

Oni su iseljeni po zahtevu Eurobanke, da se ta hipoteka aktivira, jer je banka tražila taj stan, iako je i sama ili prevarena ili, mnogo verovatnije, da je bila deo prevare koja je dovela do uspostavljanja te hipoteke. Izvršitelj je to uradio, iako su činjenice očigledne, ali je izvršni postupak brži od sudskog postupka i utvrđivanje činjenica ne odlaže izvršenje.

RSE: Dakle, iseljenje je izvršeno pre pravosnažne presude?

Zlatić: Nije ni vođen sudski postupak u toj situaciji. Kada je porodica Maurer saznala šta im se događa, da se tamo neko igrao sa njihovim stanom i uspostavio neku hipoteku, oni su onda pokrenuli spor. Izvršenje ide na osnovu te hipoteke koja je uspostavljena. Tu nema sudskog spora. Neko se pojavi sa tim papirom i kaže: napolje, a to što ti tvrdiš, i što je očigledno na osnovu grafoloških dokaza, da je potpis bio falsifikovan, to za naš sistem ne postoji. Izađi na ulicu, pa se žali sa ulice i dokazuj ono što je očigledno 10 godina u beskrajnim sudskim postupcima. Na koji način će biti obeštećene te porodice kojima se to danas dešava, oko toga će tek da nas boli glava kada se ti postupci završe.

RSE: Kako bi ste nazvali takav sistem koji ljudima na takav način oduzima pravo na stanovanje?

Zlatić: Kapitalizam. Finansijska disciplina je stavljena na prvo mesto. Najvažnije je da se uspostavi red, kako nam se makar objašnjavalo 2011. godine, kada je zakon donesen, dužničko-poverilački odnosi i da ne mogu dužnici da maltretiraju poverioca, tako što beskrajno odugovlače, izbegavaju na različite načine naplatu dugova.

Bila su velika očekivanja najšireg građanstva Srbije od promene Zakona 2011. godine. Primera radi, sećam se iz nekih drugih situacija da su radnici kojima se duguju mesecima zarade očekivali sa velikim oduševljenjem početak primene zakona i uvođenje privatnih izvršitelja, jer su mislili da će to da štiti njih. Slabiji u Srbiji su očekivali da će promene Zakona o izvršenju i obezbeđenju da štite njih o onih koji mogu da ih maltretiraju. Ispostavilo se da je potpuno suprotno.

To je bilo već jasno na samom početku procesa ako smo pažljivo čitali tekst, samo što je u onoj halabuci teško bilo predvideti i najaviti ljudima šta će da se desi. Ovo je oružje jakih protiv slabih, da se naplaćuju potraživanja onih koji mogu da angažuju privatnog izvršitelja, koji mogu da plate sve troškove i koji su u poziciji da mogu da izdejstvuju izvršnu ispravu koja će nekoga da izbaci napolje, a ti se posle žali.

Kako ljudi mogu da se žale? Uglavnom završe na ulici, kod rođaka, vrate se u udaljena mesta. Kako će neko iz te situacije da nastavi da vodi spor i da nešto dokazuje? Većina ljudi odustaje.

RSE: Koliko je ljudi, prema vašoj evidenciji, do sada izbačeno iz svojih stanova?

Zlatić: Nemamo na žalost evidenciju, radimo na tome. Teško se skupljaju podaci, jer se informacije od javnog značaju moraju tražiti na više mesta. Sistem je veoma zakomplikovan, da bi smo imali tačnu cifru koliko ima izvršenja koji završavaju sa iseljenjima. Mi radimo na nekih 30-ak slučajeva. Do sada je, izbacivanjem na ulicu, na žalost završeno u četiri ili pet slučajeva. Ostali su u toku. Trudimo se da pribavimo statistiku, ali je teško pošto je policentrizovan sistem.

 Rad javnih izvršitelja sklonjen od javnosti

RSE: Koje su najčešće prevare kojima se građanima oduzimaju njihovi stanovi?

Zlatić: Prevare su samo deo problema sa Zakonom o obezbeđenju i izvršenju. Pretežni deo problema kojim se bavimo i sa kojim nam se građani obraćaju i sa kojim će nam se obraćati u budućnosti su dugovi ili siromaštvo. Oni su prevareni u političkom smislu, ali nije to ta vrsta prevare kada govorimo pravno. Najčešći problem zbog kojeg ljudi ostaju bez stana je što su dovedeni u bezizlaznu ekonomsku situaciju.

Prevare takođe zauzimaju ogroman deo problema. Najčešće se suočavamo sa sličnom situacijom koja je zadesila porodicu Maurer ili Milosavljević, koja srećom nije iseljena. Bila je na prevaren način uspostavljena hipoteka kod Eurobanke. Srećom, tu je banka, zbog medijskog pritiska pristala da odustane od prodaje njihovog stana. Dok mi razgovaramo moguće je da se neko igra sa vašim ili mojim stanom, da prave različite odnose i ugovore sa falsifikovanom dokumentacijom, a da ja ništa o tome ne znam, dok mi jednog dana ne zakucaju izvršitelji na vrata, a onda je kasno.

RSE: Novina u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine jeste da u najvećem broju slučajeva izvršenje ne sprovodi sud, već javni izvršitelj. Šta to zapravo znači?

Zlatić: Pojam „javni izvršitelj“ ume često da zavara građane. Izvršitelji su privatni preduzetnici sa javnim ovlašćenjima. Oni nisu državni službenici, kao što im ime sugeriše.

Ukoliko javni izvršitelj nešto pogreši, čak i potpunim kršenjem propisa po kojima on treba da radi i izbaci ljude na ulicu, u tom slučaju, ako građanin ikada dokaže da se to desilo, godinama kasnije na sudu, naplatiće štetu od privatnog preduzetnika. Država nema ništa s tim. Oblast izvršenja je 2011. godine praktično privatizovana i ona je prebačena na odnos između tog privatnog preduzetnika koji naplaćuje dugove na procenat, kao legalizovani uterivač dugova. Između tog izvršioca je privatni odnos sa poveriocem i dužnikom. Kao da javnost i društvo nemaju nikakvu ulogu u tome. To je dovelo do ove situacije u kojoj se nalazimo danas.

Po onome kakav je sistem i kako se ponašaju na terenu i izvršitelji i policija i svi, čini se da za javnost tu nema mesta. To što neko završava na ulici je postupak koji se vodi u našu korist da bi bila efikasnija naplata, da bi smo imali bolje ocene u Briselu. Očigledno vidimo da je neko prevaren, da je u ekonomskom bezizlazu, da ne može da plaća račune. Sve to je izneto iz javnih institucija, iz društva i preneto na potpuno privatni odnos, i to na privatni odnos koji nije ravnopravan. To je odnos u kojem postoji jači i slabiji i sva sila je na strani jačeg.

RSE: Koliko to otvara prostor za razne vrste zloupotreba i mahinacija?

Zlatić: Ogroman prostor, zbog toga vidimo i ovu eskalaciju prevara. Toliko je ubrzan i pojednostvaljen postao sistem izvršenja i toliko je jednostran i toliko ide samo na ruku izvršilaca i njima omogućava da rade sve. To ostavlja ogroman prostor za prevare.

Bilo kakva mogućnost da se žalite je potpuno besmislena. Žaliti se Komori izvršitelja nema smisla, jer je postala jedan centar moći koji sada štiti sebe. To je struktura koja je pre više godina nastala u okrilju vladajućih partija. Ona je danas postala dosta moćna organizacija, koja sama može da postavlja uslove. To je jedan određeni centar moći koji je stvoren time što su tom sloju privatnih preduzetnika data ogromna javna ovlašćenja bez ikakve kontrole.

Aktivisti Združene akcije brane stan u Ustaničkoj ulici
Aktivisti Združene akcije brane stan u Ustaničkoj ulici

RSE: Kada neka porodica bude primorana da se iseli zbog dugova, kakvi su mehanizmi njima na raspolaganju, koja su vrata na koja oni mogu da pokucaju?

Zlatić: Komora izvršitelja sigurno nije ta adresa. Verovatno se sećate slučaja kada je zgrada Železničke škole trebalo da bude prodata zbog naplate duga Železnice, a ne zbog duga škole (januar 2018. godine, prim. RSE). Mi smo onda, zajedno sa osobljem iz škole i sa nekim učenicima, otišli na licitaciju. Hteli smo da budemo na licitaciji da vidimo ko je taj koji dolazi da kupi tu zgradu. To je javni postupak, na to imamo apsolutno pravo. Izvršitelj nas nije pustio da uđemo u salu u kojoj se nadmetanje događalo, bez ikakvog obrazloženja.

Onda sam zvao Komoru izvršitelja da ih pitam šta mogu da uradim. Rekao sam im: „Vaš kolega upravo sada organizuje prodaju iza zatvorenih vrata.“ Gospođa sa druge strane žice počne da mi objašnjava proceduru kako mogu da se žalim na to. Kažem joj da se to dešava sada i da to moramo odmah rešiti. Ako on to sada proda iza zatvorenih vrata, džaba mi da se žalim. Pola sata smo razgovarali i na kraju sam prekinuo. Bio je to potpuno besmislen razgovor. Ne može ništa da se uradi, niti njih zanima bilo šta, osim da ispune tu formu. Ne čine ništa da nešto zaista pokušaju da urade kako bi zaštitili svoju struku.

Nije ni čudno da se dešava, jer izvršitelj koji je dospeo u novine tako što je, uprkos protestu solidarnih građana, izbacio neku porodicu na ulicu, njemu je to plus. On će radije biti angažovan od strane poverilaca. Ne postoji nikakva unutrašnja motivacija struke izvršiteljske da na bilo koji način humanizuje svoju praksu. To je osnovna besmislica samog koncepta da se prigovori izjavljuju Komori izvršitelja.

„Toliko dugo živite u Beogradu, a nemate kod koga da odete“

RSE: Ako adresa nije Komora, postoji li druga?

Zlatić: Ono što mi tražimo jeste da se postupak u potpunosti vrati na sud. To ne znači da sudsko izvršenje nije bilo bez problema, daleko od toga. Većina onih razloga koje si navedeni kada je donošen Zakon o izvršenju i obezbeđenju su tačni. Užasna je bila i naplata, a sa druge strane i u slučaju iseljenja, naročito romskih porodica pre 2011. godine, nisu sudski izvršitelji bili cvećke u tom smislu, ali je postojala mogućnost dokle god je postupak pod javnom kontrolom da se na njega utiče.

U pitanju je postupak u kome je javni interes očigledan. Samo po sebi se razume da je to nešto što bi moralo da bude pod kontrolom suda i da mora da postoji odgovornost, pre svega pravosudne vlasti za način na koji se izvršenja sprovode. Nama se čini, dokle god se ne vrati izvršenje pod sudsku kontrolu, praktično je nemoguća stvarna kontrola i stvarna humanizacija tog procesa i sprečavanja prevara.

RSE: Postoji problem i sa Zakonom o obligacionim odnosima, prema kojem je kupoprodajni ugovor bezvredan u odnosu na to da li je novi vlasnik upisan u katastar. To otvara nove mogućnosti za mahinacije?

Zlatić: Vrlo često. Kod nas katastar već 200 godina nije sređen. To je jedan od problema koji su ugrađeni u sistem. Često smo u javnosti imali problem da objašnjavamo situaciju u kojoj je neko na kraju morao da bude izbačen na ulicu, jer se nije uknjižio, iako jeste uredan kupac i uredno je platio stan. Kada izađete sa takvim nečim u javnost, onda dobijete odgovor „ko im kriv što se nisu uknjižili u katastar“.

Ljudi prave greške, ali niko ne treba zbog toga da bude izbačen na ulicu i ne treba zbog toga da bude plen prevaranata jer su nešto propustili da urade u životu.

Mi znamo u kakvom stanju se naš katastar nalazi. Organizovati sistem na način da jedna tako problematična institucija postaje sveto pismo koje se jedino čita – kakvi ugovori, kakve gluposti ako stan nije u katastru. Organizovati sistem na takav način, je jedan od mehanizama kako ste otvorili prevarama širom vrata.

RSE: Da li porodice, koje se iseljavaju iz stanova, dobijaju bilo kakav alternativni smeštaj dok ne pronađu novi dom?

Zlatić: To ću najbolje ilustrovati jednom anegdotom. Jedna samohrana majka koja je izbačena iz stana prošlog leta i zaista nema gde da živi, otišla je u Centar za socijalni rad u svojoj opštini. Tamo su joj rekli da ne mogu ni na koji način da joj pomognu i rekli su joj: kako je moguće da tolike godine živite u Beogradu, a da niste stekli prijatelje kod kojih možete da pređete da živite. Rekla im je da nije birala prijatelje po tome da li imaju stan ili nemaju. Osoba o kojoj govorim oslanja se u najvećoj meri na solidarnost prijatelja i okoline. Tako živi godinu dana bez ikakve perspektive.

Zakon o izvršenju predstavlja oružje jakih protiv slabih: Ivan Zlatić
Zakon o izvršenju predstavlja oružje jakih protiv slabih: Ivan Zlatić

Rešenje je moratorijum na zakon

RSE: Da li je inače u svetu praksa da se ljudi, koji su siromašni i koji ne mogu da plate svoje dugove, izbacuju iz svojih domova i da im se oduzima pravo na stanovanje?

Zlatić: Postoji ta praksa, ali postoji i socijalna sigurnost ljudi da ne završe u potpunom beskućništvu. Broj tih situacija, gledano po tome koliko se nama ljudi javlja i koliko možemo da primetimo, nije mali.

Sećate se pokreta u Nišu, iz kojeg je nastao danas Pokret slobodnih stanara. To je u to vreme bio skup predsednika skupština stanara, koji su se pobunili protiv toplane, zbog nepodnošljivo visoke cene grejanja. To je bio koliko antikorupcijski toliko i socijalni bunt. Oni su pokušavali da dokažu da je ta cena nerealna, da se partija ugrađuje u tu cenu. To je sve tačno, ali osnovni impuls je bio da je za to siromašno stanovništvo postalo nepodnošljivo i da to ne može da se izdrži.

Prema istraživanjima Eurostata, Srbija je u Evropi daleko najgora zemlja po dostupnosti stanovanja u smislu cena. Od cena komunalija, preko cene bankarskih kredita za kupovinu stana, do zakupnine i kirije. Po svim pokazateljima smo najgori. Kod nas to prelazi 70 posto. Dakle, od ukupnog prihoda porodice taj procenat odlazi na različite troškove stanovanja. To je daleko najgori rezultat u Evropi. Postoje jednocifreni procenti, na primjer u najrazvijenijim zemljama. Španija se na primer smatra lošom zemljom za stanovanje, zbog bankarskih kredita i zbog krize, a tamo su troškovi oko 50 posto.

Razmere nepristupačnosti stanovanja moraju da se rešavaju na jedan način u kojim bi trebali malo da pomerimo u stranu dobra iskustva razvijenih zemalja i da stvarno analiziramo domaću situaciju i da donesemo neke mere koje bi morale biti veoma drastične.

RSE: U kom smislu drastične? Šta bi bio adekvatan odgovor na trenutnu situaciju, koja generiše ova iseljenja, koja nisu pojedinačna?

Zlatić: Mi ćemo pokušati da organizujemo prikupljanje potpisa za inicijativu za promenu zakona. To je za organizaciju naših kapaciteta i svih organizacija koje čine Združenu akciju poprilično veliki zadatak. Narodna inicijativa podrazumijeva 30.000 potpisa za nedelju dana. Broj od 30.000 potpisa nije problem, ali je problem tih nedelju dana. To je jako teško organizovati ako nemate ogromnu infrastrukturu. Zakon je pravljen za organizacije koje imaju veliku infrastrukturu. Sada smo u postupku traženja partnera sa kojim bismo mogli da izvedemo taj poduhvat.

Ono što bi do tada moralo da se uradi je da se stavi moratorij na dosadašnja izvršenja. Ljudi su danas prevareni ili su u pitanju iseljenja zbog siromaštva. Ne pojedinačnog siromaštva za koje je neko kriv, nego epidemije iseljenja koja proizlazi iz činjenice da imamo daleko najnedostupnije stanovanje u Evropi. To mora da se zaustavi.

Šteta se pričinjava dok mi sada razgovaramo. Da sada stane primena zakona, da se danas do kraja dana uspostavi moratorijum na njegovu primenu, makar zaustavi ovo što je pokrenuto u ovom trenutku, onda ćemo možda imati priliku da se tom štetom bavimo na neki normalan način i da nekako ljude obeštetimo. To je stalna proizvodnja štete, u kojoj nam vreme ne ide na ruku.

RSE: Znači, država će u jednom momentu morati da izdvoji novac za naknadu štete ljudima koji su pokrenuli ove postupke koji su u toku?

Zlatić: To je na sudu, videćemo kako će da se odvija. Dosta ozbiljan je problem u tome što su javni izvršitelji privatni preduzetnici sa javnim ovlašćenjima da uteruju dugove, koji svojom imovinom i osiguranjem, koje je dosta visoko ali nedovoljno da bi obeštetilo sve prevarene ljude, odgovaraju za postupke. Pitanje je da li će i na koji način građani uspeti ovde, kao što je polazilo za rukom ljudima u Sloveniji, da svale državi da ih obešteti u tim slučajevima kada su bili prevareni kada su im bila prekršena prava. U Sloveniji se radilo o nesrazmeri između stana i visine duga, što je i kod nas dosta česta situacija. Ljudi će sigurno pokušavati. Kako će sudovi to oceniti, na kraju i Evropski sud za ljudska prava, to ćemo videti.

I u jednoj i u drugoj situaciji, bilo da na kraju obeštećenje spadne na građane i na republički budžet, bilo da građani koji danas tuže budu u nemogućnosti da se naplate zato što će sud dosuditi da to uradi neko ko je pobegao na Kipar ili bilo gde drugde dok se sudski postupak vodi, neko će na kraju biti na šteti. Da li ljudi koji su prevareni neće imati odakle da se naplate ili ćemo to morati da uradimo mi iz budžeta Republike Srbije. To je situacija koju treba da sprečavamo danas.

Levi aktivizam sve više jača

RSE: Koliko su građani solidarni, kada je reč o borbi protiv prinudnih iseljenja?

Zlatić: Solidarnost je veća nego što se inače misli. Postoji predrasuda u javnosti, jedan narativ koji često možemo da čujemo, a to je da više nema solidarnosti u našem društvu, da su ljudi sebični i da ih ništa ne zanima. Naše iskustvo sa terena pokazuje da to zavisi od situacije do situacije. Negde se oko odbrane ljudi angažuje ceo komšiluk, negde imate prve komšije koje su potpuno nesolidarne.

Sigurno je da može da bude mnogo bolje. Razlog zašto nije još uvek vidim u tome što javnosti još uvek nije dovoljno jasno u kojoj meri se ovo tiče svih nas i u kojoj meri ovo može zaista svakome da se desi. Na nekom nivou, slabo ima solidarnosti sa slabim i nezaštićenim, ali takođe tu postoji jedna veoma ozbiljna mogućnost i realnost da se to zaista desi bilo kome od nas. Ljudi koje mi branimo, odnosno sa kojima smo solidarni su najmanje sami sebi krivi za situaciju u koju su dovedeni. Naravno, dešavaju se uvek neke greške, to može da se desi svakome od nas, ali ako ćemo da živimo u društvu gde samo cvećka ima krov nad glavom, onda ne znam ko na kraju neće biti na ulici.

U budućnosti planiramo da što jasnije da iskomuniciramo da je ovo ozbiljan sistemski problem i da može svakome od nas da se desi, da moramo nešto kao društvo da uradimo da se situacija zaustavi, a onda da se menjaju propisi i da se okrenu u našu korist. Očekujemo da će sa porastom tog razumevanja, rasti i solidarnost.

Većina ljudi još uvek ne shvata da opasnost od prinudnih iseljenja visi nad svima nama
Većina ljudi još uvek ne shvata da opasnost od prinudnih iseljenja visi nad svima nama

RSE: Združena akcija „Krov nad glavom“ funkcioniše kao organizacija u kojoj su do sada manje ili više profilisane aktivističke grupe leve orijentacije. Zbog čega ideje levice u ovdašnjem društvu ne nailaze na veću podršku?

Zlatić: Kao i sva istočnoevropska postsocijalistička društva prošli smo kroz histeriju antikomunizma posle 1989. godine, sa kojom se, pored potpuno tačnih i legitimnih prigovora na poredak koji je bio u zemljama Istočnog bloka, provuklo jako puno toga u tom jednom antikomunističkom narativu koji je zaista bio potpuno divlji i histeričan. Provuklo se puno mržnje prema levici i to je sada nešto što svi treba da se trudimo da ispravljamo i sa nekim dosta korektnijim odnosom prema socijalističkoj prošlosti, naročito mi u Jugoslaviji, koja je bila u specifičnom položaju i mnogo boljem i po mnogo čemu značajno naprednija od SSSR-a i zemalja Istočnog bloka. Pod tim ispravljanjem ne mislim ispravljanje slike o socijalizmu, nego na vraćanje činjenica u razgovor o tome šta taj sistem jeste bio i da probamo nekako da taj duh antikomunističke histerije vratimo nazad u bocu i da racionalno pričamo o tome šta se dešavalo. Dok u to ne budemo krenuli ozbiljno i organizovano, na što višem javnom nivou da radimo, opstajaće zablude koje danas imamo.

Da se samo vratim na temu o kojoj razgovaramo: na sprečavanjima iseljenja često se pojavljuju desničarske grupe ili pojedinci koji su iz desničarskih grupa. To je naravno potpuno konzistentno sa delom njihovih uverenja. Za organizacije koje za sebe kažu i svojim aktom ističu da štite porodicu naravno da je odbrana krova nad glavom na neki način povezana sa njihovim uverenjem u smislu: nema krova nad glavom, nema porodice. To je naravno jasno i to nema neke naročite potrebe ni da se objašnjava, niti, konkretno na terenu kada se radi o nečijem krovu nad glavom, postoje neke naročite tenzije između tih grupa i nas, kada nam je zajednički cilj da tog dana ti ljudi ostanu u stanu i ništa više.

Međutim, ono što je javnosti mnogo manje jasno jeste na koji način je to konzistentno sa našim uverenjima. Znači, njima je otprilike jasno zašto je desna organizacija koja priča o porodici tu, a šta će tu ovi neki koji pričaju o nekim internacionalnim i univerzalnim vrednostima, šta će oni tu kada treba da se brani siromašan svet, to je nešto što je građanima neočekivano.

RSE: Kako vi to njima objašnjavate?

Zlatić: Polako. Problem koji dosta dugo traje, problem koji se razvija bez ikakvog ozbiljnog otpora od 1989. godine i koji je kapilarno rasprostranjen, samo kapilarno može i da se ispravlja. Tu prečica nema. Partizani su 1941. godine branili narod i to je bio način na koji su uspeli da pobede i u revoluciji u Drugom svetskom ratu.

RSE: Tako je, ali levica je i pre Drugog svetskog rata lagano radila na tome da među ljude dođu te ideje, i to do što većeg broja ljudi, kako u gradovima tako i na selima. Koliko, iz vaše perspektive, levica kod nas danas ima snage da izađe iz tog elitističkog i salonskog i da ode među ljude, da razgovara sa ljudima i da im objasni značaj internacionalizma, solidarnosti, jednakosti?

Zlatić: Snaga se stvara i mislim da, makar koliko ja sada iz ovog mog aktivističkog mehura mogu da ocenim, aktivizam raste. Aprila prošle godine se desilo za mene veliko iznenađenje, kada su izbili protesti koji su krenuli sa dosta nemuštim porukama, govorim o protestima nakon što je Vučić izabran za predsednika, takozvanim „Protestima protiv diktature“. To stvarno ništa ne znači, ali jednostavno građani su govorili ono što se poslednji put govorilo kada se poslednji put bilo na ulicama, 2000. ili 1996. godine. U međuvremenu, nikakva artikulacija savremenih društvenih problema se nije desila. Ako nije artikulisana, ljudi su prosto pribegli za isticanjem problema koji više nisu centralni problemi našeg društva, niti diktatura izgleda tako kao što je izgledala. Ništa više nije isto.

Onda su različite studentske, uglavnom i omladinske grupe, u značajnoj meri uspele da usmere proteste ka važnim socijalnim pitanjima danas. U onoj meri naravno na kojima na protestima možete uopšte uticati. Bila je spontana stvar i niko nema tu ekskluzivno pravo na artikulaciju. Neka artikulacija se, ipak, probila i na kraju Združena akcija je, između ostalog, jedna od posledica tog protesta.

Intervju nedelje: Ivan Zlatić
 

Prosto, veliki broj tih levo orijentisanih studenata, danas okupljenih oko grupe „Sedam zahteva“, koja je jedna od osnivača Združene akcije, su zapravo jedan od nastavaka napora da se to nezadovoljstvo artikuliše na nekim ozbiljnim problemima, a ne na isfantaziranim problemima, čije rešavanje nas neće dovesti ni do čega.

Mislim da može već da se primeti u javnosti, mislim da nije nešto što je vidljivo samo iz našeg mehura, već da može da se primeti da je sve intenzivniji aktivizam levice na pitanjima koja se najugroženijih građana i građanki najneposrednije tiču. Očekujem da će to samo rasti.

(Fotografija sa sajta Radio Slobodne Evrope)

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare