LESKOVAC-ALIKANTE

Violeta Radivojević je trenutno na jugu Španije, u gradu Alikanteu. Tamo je došla u decembru sa željom da proba da ostane duže.

„Alikante je prelep grad na jugu Španije i to grad turista. Bio je prepun što ljudi koji žive u njemu, što turista, a početkom februara je bilo ljudi koji su se čak kupali moru, jer je bilo lepo vreme. Ja još uvek nisam uspela da se okupam. Uspela da izvadim njihov registarski br tj. NIE. Isteklo mi zdravstveno putno na tri meseca koje sam imala i zbog korone još uvek nisam uspela da otvorim račun u banci i uzmem privatno zdravstveno osiguranje.“

Meštani krive turiste za brzo širenje epidemije, ali su ljudi jako ozbiljno shvatili situaciju i itekako se pridržavaju svega, jer im je Italija sasvim dovoljna kao primer, smatra Violera, ali primećuje i da je očigledno bilo nekih propusta.

„Jako je ružan osećaj kada vam ovde kažu da smo mi krivci za širenje epidemije. A to isto vam kažu i našoj zemlji, Srbiji, da smo mi krivci za širenje epidemije, tako da mi niti smo tamo niti ovamo, imam utisak da nigde nismo poželjni. Svi naši koji su, uglavnom, ovde došli su da rade sezonske poslove tipa berba trešanja koja sada kreće, pa nektarina, itd. Sada je znak pitanja od kada će zamrznuti vreme koje smo silom prilika ovde i kome će se tolerisati, a ko će morati da ode. Prekoracenja jer bilo već u februaru, kada nije bilo slobodnih mesta na letovima ka nazad. Sada su izlazi iz delova grada zatvoreni, na autoputu je tek po neki kombi i to je to.“

Život u krona uslovima je mahom sličan svuda. U Alikanteu, kaže Violeta, rade samo prodavnice i apoteke, ali i oni imaju skraćeno radno vreme.

„U redovima se čeka, ali mora biti rastojanje između od jednog metra. Jedan iz kuće može jednom dnevno da pazari. I tako je ovde već pet nedelja. Za nenošenje maski i rukavica je kazna 150 evra, a nema ih u prodaji, pa tako koristimo jednu i prskamo je alkoholom. Znamo da to nije zaštita od virusa, već samo da ne bismo plaćali kazne. Peta nedelja je kako smo u izolaciji i produžili su nam je do 25 aprila.“

Ipak, iako sve ovo zvuči sumorno Violeta kaže da ne dozvoljava da utiče na njenu psihu.

„Gledam na sve ovo sa vedrije strane, iako i kad sve ovo prođe ne znam ni gde ću, a ni šta ću, kao mnogi naši ljudi ovde. U svakom slučaju, o tome ću razmišljati tada, jer, realno, sada ništa ne zavisi od mene.“