NIŠ

One su lepe, talentovanje, smele i harizatične. Ono što rade je umetnost a  „ radno mesto“ im je neobično. Aleksandra Trifunović i Anđela Stojanović su studenkinje Muzičke akademije u Nišu, na završnoj godini a ove letnje mesece, kada nemaju obaveze na fakultetu, koriste da ulepšaju dan Nišlijama i turistima koji prolaze kroz Niš i to tako što sviraju na ulici. Njihovo muziciranje u „Obrenovićevoj ulici“ ispred Foruma, gde dnevno prođe na hiljade šetača, ume da zaustavi šetače koji uživaju u lepim tonovima violine i kontrabasa.

Aleksandra i Anđela  čine da se Nišlije šetajući centrom grada, osećaju kao u metropolama , gde je ovaj način prezentovanje muzičke umetnosti uobičajen.

Aleksandra Trifunović  je u Niš  došla iz Crne Gore pre četiri godine da upiše Muzičku akademiju. Upisala je i izbor je bio kontrabas, najveći  gudački instrument koji u rukama ove mlade dame biva „ pripitomljen“.

Na fakultetu je upoznala Anđelu Stojanović .

„Upoznale su se u Nišu. Studiramo isti fakultet. Prvo smo postale drugarice, pa cimerke a onda i saradnice“ sa osmehom kaže Aleksandra.

Na pitanje nije li neobično da devojka svira instrument gde je potrebna malo i snaga da bi se iz žica izvukao ton. Gudalo je masivno pa je potrebno jako treba pritisnuti žice.

„ Poslednjih godina ima mnogo devojaka koje sviraju kontrabas, koje veoma dobro sviraju bas. Meni nije teško, ja volim kontrabas“ kaže Aleksandra.

I vidi se da voli instrument koji svira. Čini se da je, dok je u njenim rukava, „bas“ kako ona kaže, više biće nego stvar. On pod njenim rukama peva i to upečatljivo, i tvrdo i meko i puno i nežno.

Dok svira pokreće se, igra u taktu muzike.

Uskoro će da završi osnovne akademske studije ali namerava da se i dalje školuje. Nastaviće svoje obrazovanje na master studijama.

Pitali smo je kakva je šansa da svršeni studenti Muzičke akademije  mogu da se zaposle i žive od svoje umetnosti

„Za dobre muzičare uvek ima posla. Mada, kaže Aleksandra ,  mislim da se u Srbiji nedovoljno ceni rad i trud. Ja bih volela da nakon završene Akademije budem deo nekog orkesstra.

A trud je velik. Svakodnevno vežba tri do četiri sata, nekad i više. Njoj nije teško. To je odabrala za životni poziv.

Njena drugarica, violinistkinja Anđela Stojanoviće sebe vidi u svetu violine, ali na malo drugačiji način.

„Idem u Italiju, u Kremonu da učim da pravim violine“, kaže odlučno Anđela.

Na pitanje otkud takva odluka. Praviti instrumente, je retko, teško i neobično zanimanje.

 „Rođena sam da to radim. Svi pitaju otkud takva ideja. Ne znam otkud, ali  želim da se time bavim. Osećam da je to –to, moj pravi poziv“ .

Anđela Stojanović je iz Kragujevca.  I ona studira na niškom Fakultetu umetnosti  i završna je, četvrta godina.  Violina je njeno opredeljenje od osme godine. Sa njom se druži već 15 godina.

Dve mlade dame tonovima svojih innstrumenata ali i svojom hariznatičnošću zaustavljaju ljude na ulici. Za kratko vreme, dok se odvijao naš razgovor na ulici , nekoliko prolaznika se zaustavilo da bi njihov „rad“ platili. Koliko ko može i ima. Kutija za violinu, njihova kasa imala je dosta različitih novčanica.

„Volimo da na ovaj način približavamo klasičnu i modernu muziku kroz klasične instrumente publici. Promovisanje t muzike na ulici je dobar način da se što više publike dovede u niške muzičke sale kao što je niški Simfonijski orkestar ili Fakultet umetnosti“ kažu umetnice. Iako kažu da u Srbiji  i u Nišu mnogo ljudi teško razumeju umetnost na trgovima one zarađuju „ dovoljno za njihove potrebe“.

Na repertoaru imaju popularn i klasična dela kao što su „Mala noćna muzika“, Mocart , tango „Por una Cabeza“ iz filma „Miris žene“, koji je svima omiljen i mnoga druga dela.

„Mi uživamo dok sviramo, pravimo lepu atmosferu i mnogi ljudi se zaustave. Ne mora svako da izdvoji novac , lepo je da imamo publiku“, kažu Aleksandra i Anđela.

A imaju je. Neko želi i da se fotografiše sa mladim umetnicama.

Lepo je videti ih i čuti ih. A one će biti tu, u „Obrenovićevoj, kad god im vremenski uslovi i njihov dnevni raspored to dozvoli.