VRANJE
Nobelovac Ivo Andrić je pre više od pola veka napisao da veliki ljudi
umiru dva puta, prvi put kada ih neumitna smrt odvede Bogu na
istinu, a drugi put kada nestanu njihove zadužbine i njihova dela
prekrije zaborav koji je gori i od biloškog kraja čovekovog.
Radio Beograd je do pre nekoliko godina u prepodnevnim satima
jednom nedeljo emitovao sjajan prilog pod naslovom „Protiv pilećeg
pamćenja”, ali je NEKO ukinuo tu „subverzivnu” emisiju, budući da je
pileće, tačnije, kratko pamćenje građana Srbije, jedna od najvažnijih
tačaka oslonca aktuelne vlasti SNS i njenog lidera Aleksandra Vučića
u sistemu vladavine koji najtačnije odslikava izraz kriminogeni
despotizam garniran novokomponovanim formama bez suštine i
težine,kaćiperstva, nekvaliteta, sirovih laži i zamenama teza.
Većinsko Vranje, uvek i redovno opredeljeno za vlast i naklonjeno
konzervativnim političkim opcijama i idologijama, već decenijama
pijano od prekomerne količine vode zaborava, prećutkuje dela i
stvaralaštvo svojih najumnijih ljudi, baš kao da nisu ni postojali i
pronosili slavu rodnog grada na prostoru znatno širem od Grdeličke
klisure koja je prirodna granica ovog kraja i centralne Srbije.
Tako je Vranje zaboravilo Momčila Antića Klinčara, profesora bez
kojeg nije bila organizovana nijedna kulturna manifestacija u gradu,
Vranjskoj Banji i ostalim mestima Pčinjskog okruga šezdeserih,
sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka!?
Trava zaborava prekriva i sećanje na Ristu Simonovića Gočobana,
autora društvene istorije Vranja, neumornog čuvara arhivske građe o
rodnom gradu, čoveka koji je svečano otvorio prvu Borinu nedelju
sredimom šeste decenije prošlog stoleća?
Sve manje Vranjanaca znaju ponešto da kažu ko je bio dr Borislav
Petrović, krajem 19. i u prvim decenijama 20. veka sreski okružni
fizikus, narodni lekar koji je bio uzor mnogim Vranjancima koji su se
opredelili za medicinu kako bi bili od pomoći zdravlju ljudi svoga
kraja!?
Zahtevi medija kakav je portal ne dopuštaju da nabrajamo sve
Vranjance koji su proslavili svoj grad, ali ne možemo da se ne
osvrnemo na najčuvenijeg interpretatora vranjske gradske pesme
Stanišu Stošića, koji je svojim napolitanskim tenorom, po mišljenju
Nene Kunijević, nekadašnje urednice muzičkog programa
Radiotelevizije Srbije, proslavio vranjanski melos i postavio ga na
visok umetnički pijedestal koji apsolutno zaslužuje!?
„Staniša Stošić je proslavio vranjsku pesmu, a ne ona njega, pa ne
razumem zašto su trubači važniji od njega, to je tradicija zapadne
Srbije, dok su u Vranju za gradsku pesmu korišćeni klarinet i violina”,
poručio je nastavnik muzike u penziji iz Vranja.
Konačno, neka kraj ovog teksta predstavlja čuđenje Vranjanca koji je
nedavno boravio u Bosni i Hercegovini, Sarajevu i Banjaluci.
„Duboko su me iznenadili i postideli, pa oni sa ogromnim pijetetom
pričaju o svojim velikim ljudima, iako nisu njihovi savremenici,
posebno me je šokirao musliman iz Banjaluke koji je tokom razgovora
o bosanskim sevdalinkama za veliku interpretatorku, Srpkinju rodom
iz Beograda Nadu Mamulu rekao „živjeće Nada dok živi Bosna”, dok
mi u Vranju ništa niti pamtimo niti poštujemo, što, na žalost, govori o
nama”, zaključio je rezignirano Vranjanac posle putovanja u Bosnu i
Hercegovinu. (kraj) SK/LJS