VRANJE

Lament nad propalom i katastrofalnom po građane politikom 90-ih
godina prošlog stoleća bili su ispred sećanja na nevine žrtve NATO
bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, na komemorativnom
skupu povodom 27 godina od agresije zapadne alijanse na zemlju,
održanom u Vranju u utorak 24. marta.
Objektivno, na ovom skupu u Vranju sve što je izgovoreno u ime
sećanja na stradale u NATO agresiji nije sporno, crkveni
velikodostojnici su služili pomen nastradalima, politički vrh zemlje je
odao poštu žrtvama, prisutnima na komemoraciji obratila se i unuka
čoveka koji je nastradao od NATO bombi u svojoj kući.
Tumačenje političkih prilika i okolnosti koje su prethodile NATO
agresiji sporno je najpre u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra
Vučića, posebno njegova konstatacija „da rat i nasilje u svetu nisu počeli
danas, već 24. marta 1999. godine“, zaboravljajući i zanemarujući
sovjetsku okupaciju Poljske, Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije i
Bugarske u proleće 1945. godine, sovjetsku okupaciju Čehoslovačke
1968, oktobar 1956, kada su tenkovi Crvene armije i boljševička ramada
silom ugušili opravdanu pobunu mađarskog naroda protiv moskovskih
okupatora.
Predsednik Srbije je po ko zna koji put pokušao da opravda politiku
režima Slobodana Miloševića 90-ih godina prošlog veka, jer je i sam
učestvovao u njenom kreiranju, što je dovelo do katastrofalnih i
dugoročno negativnih posledica u nekadašnjoj Jugoslaviji, milion
raseljenih ljudi i više od 100.000 žrtava.

Vučić je, na žalost, komemorativni skup iskoristio za propagiranje
sopstvene politike u Srbiji, poručujući da je „zemlja toliko ojačala da
niko nekažnjeno neće smeti da je napadne“, zaboravljajući da je na
komemorativnom skupu, a ne u grozničavoj izbornoj kampanji svoje
Srpske napredne stranke.
Sporno je bilo i obraćanje građanina Milorada Dodika entiteta Republika
Srpska u Bosni i Hercegovini, dok se „dičio“ da priznajemo „da smo
tučeni NATO bombama”, a posebno kada se dodvoravao Vučiću,
zanemarujući da je na komemoraciji, a ne na političkom skupu u
izbornoj kampanji na kome je sve dozvoljeno, pa i laži koje su u funkciji
političkog marketinga.
Indikativno je da se niko od govornika „nije prisetio“ da u prisustvu
najviših predstavnika Srpske pravoslavne crkve, umesto lamenta nad
propalom politikom 90-ih godina i pogrešnog tumačenja političkih
prilika u poslednjoj deceniji 20. veka, progovori poneštu i o pokajanju za
oredeljenje za pogrešnu politiku sa tragičnim posledicama po srpski
narod!?
Konačno, ako su se već izjasnili protiv rata i nasilja i kršenja
međunarodnog prava, srpski zvaničnici na skupu u Vranju mogli su da
makar pomenu i velike žrtve mađarskog naroda u oktobru 1956. godine,
a na tu tragediju naših svernih suseda podsete i njihovog premijera
Viktora Orbana.

Slavomir Kostić