LESKOVAC

Lepo su mi ljudi, bliski vlasti, savetovali da se napredno učlanim i da me odmah postave za predsednika suda. A ja, budala, verujem u nezavisno sudstvo. Sada bi i mene pokazivali na slici, kao Čkalja svastiku u  “Kamiondžijama” – “ovo je majka, ovo očuh, ovo je konj, a ovo ona,” tj. ja. 

Nasmejana i vesela u istom takvom društvu. Prvo bih bila miljenica Visokog saveta sudstva, tako što bi mi omogućili da menjam funkcije kao čarape. Čas sudija, čas tužilac, pa advokat, pa predsednik suda. Onda i miljenica prvog čoveka grada, sa kojim bih ćaskala u svom restoranu i koji bi mi “usput” davao instrukcije kako da rešim neki “složen” predmet. Zatim bih u društvu bivših i sadašnjih uticajnih ljudi, obilazila manastire i gradila crkve, nešto od narodnih para, a nešto od svojih koje sam “zaradila” glupošću tog istog naroda. Poznati napredno-izlapeli slikar bi mi naslikao fresku sa mojim likom, pred kojom bi se ljudi krstili, ali ne zbog vere i poštovanja, već zbog čuđenja, da od onakvog retarda doguram do sveca. 

Mada, sada ionako ništa nije sveto. Kada može patrijarh, kao “Božiji izaslanik” da vozi aždaju od džipa, da živi u luksuznoj vili i da usput olajava sopstveni narod, koji stvarno tretira kao ovce u toru, što ne bih mogla i ja da “zažmurim” na Ustav? 

Ali, jedno me brine. Bog oprašta samo onima koji se pokaju, a kaju se isključivo oni koji imaju savest. MOGU LI DA BUDEM NA “OVAKVOJ” FUNKCIJI, A DA IMAM SAVEST?

Ovo je stav odbornice Marine Smiljković, saopštila je Grupa građana “Svi za jednog, jedan za sve”.