Ko je odgovoran za to što je Srbija evropsko žarište lažnih vesti i kako se mediji u našoj zemlji bore sa tim?

BEOGRAD

S obzirom na to da su mediji oduvek imali moć nad informacijama, sa druge strane medalje vrebala je tamna strana dezinformisanja, koju su neretko birali radi senzacionalnosti, ličnih, političkih ili drugih ciljeva.

Koliko se ovom stramputicom hodi u Srbiji, govori činjenica da se naša zemlja, prema izveštaju Monitora evropskih komunikacija (ECM), našla na trećem mestu u Evropi po prisutnosti lažnih vesti u javnoj sferi, odmah iza Češke i Rumunije.

Iako ima više tipova dezinformacija, kao što su fabrikacija, manipulacija, parodija ili propaganda, u svakom od ovih oblika leži opasnost dovođenja u sumnju novinarskog legitimiteta, ali i manjak vere u institucije, nauku i generalno struku.

To dalje za posledicu može imati fatalne ishode, posebno ako se radi o važnim temama kao što su medicinske preporuke ili informacije na osnovu kojih se donose bitne životne ili političke odluke.

Iz tog razloga, borba protiv lažnih vesti u svetu u kom su nove digitalne platforme stvorile uslove da komunikacija sa publikom brže i intenzivnije teče, predstavlja zahtevan poduhvat jednako koliko i otklon od istih.

Kako za Danas pojašnjava izvršna urednica Istinomera Milijana Rogač, borba protiv lažnih vesti u Srbiji nije laka i predstavlja odgovornost za svaku redakciju posebno, a ključne vodilje za validnost su pozitivni odgovori na pitanja – da li poštuju svoju profesiju, publiku, kodeks i u krajnjoj liniji zakone.

„Lažne vesti su zapravo samo jedan od načina za manipulisanje javnošću. I to sve ređi. U medijima mnogo više ima manipulisanja činjenicama i pristrasnih tekstova, a na mrežama digitalno manipulisanih snimaka, odnosno fotografija. Naše iskutvo govori da je sve manje strogo tačnih ili potpuno netačnih objava. U javnosti je mnogo više tananijih manipulacija, spina i efikasnih propagandnih tehnika“, predočava naša sagovornica.

Ko je odgovoran za to što je Srbija evropsko žarište lažnih vesti i kako se mediji u našoj zemlji bore sa tim? 2
Foto: Printscreen/European Communication Monitor 2018

S obzirom na to da se Istinomer bavi analiziranjem manipulacija u javnosti, u medijima i na društvenim mrežama, ali i evaluacijom izjava političkih aktera, Rogač sugeriše da iskustvo i baza ocena koju poseduju govori da većina medija učestvuje u širenju dezinformacija svakodnevno, i to na različite načine.

„Načini su raznovrsni – od prenošenja manipulativnih izjava političkih aktera, bez konteksta i dodatnih informacija, do objavljivanja digitalno menjanih snimaka i fotografija sa društvenih mreža“, ističe Danasova sagovornica.

Kao osnovni alat da se izbegne širenje ili plasiranje lažnih vesti, urednica Istinomera vidi zdravu dozu skeptičnosti, nakon koje treba da sledi provera pre objavljivanja sadržaja.

„Za građenje imuniteta na manipulacije – bilo da su to lažne vesti, deep fake sadržaji, pristrasni izveštaji, propagandni tekstovi uvijeni u vesti – neophodna je pre svega uvek zdrava doza sumnje. Treba imati u vidu više izvora, proveriti šta o konkretnoj temi kažu različiti mediji. A za proveru vizuelnog sadržaja mogu da pomognu neke jednostavne alatke – poput obrnute Google pretrage slika ili Tineye. Naravno, ovo su sve osnovne preporuke za čitaoce, koji verujem često nemaju vremena ili energije da sami kopaju informacije i proveravaju vesti. Za mnoge teme mogu da se oslone na redakcije koje se bave proverom činjenica“, napominje Rogač.

Sagovornica Danasa smatra da je odgovornost za manipulacije u javnosti na onima koji učestvuju u kreiranju i širenju dezinformacija – od autora, do urednika, izdavača, tehnoloških platformi – ali i svima koji učestvuju u zagađivanju informacionog ekosistema.

„Posledice širenja lažnih vesti su višestruke. Gubi se razlika između istine i laži, ljudi beže od medija i vesti, stvara se magla u javnosti oko bitnih tema oko kojih se spinuje. Pritisak javnosti kao argument polako nestaje. Proteklih godina smo videli i kakve posledice mogu biti po zdravlje ljudi“, podseća Rogač.

Iako napominje da je teško izmeriti „količinu“ manipulacija informacijama u Srbiji, ističe da su tradicionalni mediji, društvene mreže i političari u fokusu Istinomera godinama, te da njihova baza ocena i analiza govori koliko toga zapravo ima.

„Reč je o hiljadama tekstova. Srbija je specifična po broju ljudi koji aktivno izbegavaju vesti i to govori koliko su ‘siti’ i umorni od svega“, upozorava Rogač.

Sa druge strane, novinarka Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) Vesna Radojević kaže da mejnstrim mediji u Srbiji uglavnom šire lažne vesti, a ne bore se protiv njih. Ipak, osnov za otklon od konzumiranja i proizvodnje dezinformacija vidi u kritičkom razmišljanju, i stavljanju u širi kontekst onoga ko ih plasira.

„Za širu publiku je važnije da nauče da medije konzumiraju tako što gledaju kroz nekoliko filtera. Da znaju ko su vlasnici medija i kome su bliski, da razumeju zašto nije dobro da se koristi senzacionalistički jezik, govor mržnje. Da razumeju zašto u nekim medijima uopšte nema ni promil pozitivnih tekstova o opoziciji, i drugo. Njima je najvažnije objašnjavati da su neki od tih medija zapravo obračunski mediji koji služe samo jednoj partiji, i to onoj na vlasti. Mlađoj publici, isključivo orijentisanoj na neke nove medije, takođe je važno objašnjavati da moraju kritički sagledavati sav sadržaj i da nauče da sumnjaju. Pomagala i veštine da nešto ‘iskopaju’ dolaze vremenom i iskustvom“, ističe novinarka KRIK-a.

Veliku odgovornost za poplavu dezinformacija u našem javnom prostoru Radojević vidi pre svega na pojedincima iz državnog vrha, ali je mišljenja i da mediji treba da budu sposobni da sačuvaju sebe i javnost od istih.

„To kažem jer kada pogledate strukturu vlasništva dnevnih listova i televizija sa nacionalnom frekvencijom videćete da se sve svelo na Srpsku naprednu stranku i ljude bliske vlastima. I sam predsednik, ali i ljudi oko njega, ne prezaju da koriste tu mašineriju u propagandne svrhe i blaćenje političkih protivnika. Naravno, odgovornost snose i ti mediji koji nemaju urednike i novinare koji su kadri da se suprotstave takvim zloupotrebama Sa druge strane, velike tehnološke kompanije poput Mete, Tvitera, Jutjuba imaju možda najveći uticaj na to što se u poslednjih nekoliko godina i kod nas i u svetu prilično proširio broj različitih teorija zavera, dezinformacija. To sve jer sada izvor za neku vest može biti bilo ko, a ko nije dovoljno svestan svoje odgovornosti. Tako se vrlo lako dešava da neko, nažalost, i izgubi život zato što je poverovao da varikina spasava život od korone. A to je kao preporuku, na primer, dobio od kume na Vajberu“, upozorava Radojević, dodajući da opasnost od dezinformisanja vreba sa svih strana – od dnevnih listova do televizija sa nacionalnom frekvencijom i društvenih mreža.

Poput urednice Istinomera, novinarka i analitičarka istraživačko-izdavačkog centra Demostat Ivana Petronijević Terzić napominje da se lažne vesti i dezinformacije u srpskim medjima javljaju u više različitih oblika, kao što su manipulacije činjenicama, netačne tvrdnje i namerno plasiranje netačnih vesti, nenamerno obmanjujuće dezinformacije, manipulacije činjenicama, neutemeljene ili pristrasne tvrdnje.

„Uz to, svedoci smo i skrivanja informacija i svesnog zbunjivanja javnosti. Pojedini mediji u Srbiji se trude da se suprotstave širenju dezinformacija i lažnih vesti primenjujući poznate alate, dok ih drugi mediji koriste za manipulisanje i širenje propagande. Demostat se godinama bori protiv dezinformacija, te se trudimo da našim čitaocima objasnimo sam pojam dezinformacije i lažnih vesti, pojavne oblike, razloge zbog kojiih se najčešće plasiraju u Srbiji i u svetu, načine borbe protiv njih, ali i da osvestimo činjenicu da je prikrivanje informacija takođe dezinformisanje. Svojim čitaocima objašnjavamo i kako se veštačka inteligencija koristi za kreiranje lažnog sadržaja i kako pojedine države plasiraju svoje narative šireći neutemeljene i pristrasne tvrdnje. Takođe, na koji način se društvene mreže i njihovi algoritmi koriste za širenje dezinformacija, kako da sami prepoznaju lažne vesti, koliko dezinformacije utiču na našu svakodnevicu, ali i kako je srpska javnost (dez)informisana o važnim događajima, poput masakra u školi Vladislav Ribnikar i u Mladenovcu, protesta koji su potom usledili, ali i poslednjih sukoba na severu KiM“, pojašnjava naša sagovornica.

Ipak, mišljenja je da, kao što napredak u oblasti tehnologije pomaže u stvaranju i širenju dezinformacija, savremena tehnologija nudi i mnogo opcija i alata za borbu protiv lažnih vesti u svim pojavnim oblicima – tekst, fotografija ili snimak.

„U Demostatu koristimo te alate i predstavljamo ih našoj publici, ali smatramo da je, kad je u pitanju borba protiv dezinformacija, veoma važno razviti svest građana o tome, posebno kod mladih ljudi. Zato smo pokrenuli inicijativu da se u školski sistem u Srbiji uvede predmet medijska pismenost, kao vid odbrane od lažnih vesti, dezinformacija i manipulacije informacijama. U narednom periodu, u planu je i da Demostat objavi Strategiju o medijskom opismenjavanju, na kojoj rade novinari, psiholozi, sociolozi, a u kojoj će biti iznete i smernice za prepoznavanje lažnih vesti i odbranu od dezinformacija“, nagoveštava Petronijević Terzić.

Novinarka Demostata ukazuje da se dezinformacije, poluinformacije i propaganda u Srbiji najbrže šire preko medija – provladinih tabloida, novina, televizija sa nacionalnom frekvencijom i onih koje se emituju na kablu, ali i velikog broja portala koji često nezaustavljivo plasiraju vesti, bez bilo kakve provere.

„Lažne vesti i dezinformacije se šire i preko društvenih mreža, gde se vrlo lako može plasirati fake news, na koji često nasednu čak i oni koji za sebe smatraju da su informisani i edukovani“, podseća Danasova sagovornica.

Stoga, uverenja je da pojedinci u društvu imaju svoj deo odgovornosti za širenje dezinformacija, jer, kako kaže, svako od nas može jednim klikom na „share“ na društvenoj mreži nesvesno ili svesno učestvovati u tome.

„Zato je važno da se, pre nego što nešto podelimo, uverimo da je vest tačna. Veliku odgovornost imaju mediji, preko kojih se najbrže šire lažne vesti i propaganda. Vlasnici medija, urednici, ali i novinari, su u tom smislu najodgovorniji. Oni dozvoljavaju širenje netačnih informacija svesno, ali ponekada i samo plasirajući vesti bez ikakve provere“, kaže novinarka Demostata.

Ona za Danas ističe da je nedavno Demostatovo istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da građani, kada je reč o političkim i društvenim pitanjima, imaju najveće poverenje u Javni servis i televizije sa nacionalnom frekvencijom. Prema tome, sugeriše da upravo ti mediji imaju veliku odgovornost kada je reč o informisanju građana Srbije.

Uz to, Petronijević Terzić bi „zaslugu“ za širenje dezinformacija, poluinformacija i propagande, kao i za sprečavanje javnosti da sazna činjenice i kontekst događaja, dodelila i funkcionerima na vlasti, uz zaključak da svaka osoba, koja u bilo kojoj meri ima uticaj na javnost, mora da povede računa o tome da ne učestvuje u širenju dezinformacija. Prema njenom mišljenju, svaki stanovnik naše zemlje doprineće smanjenju lažnih vesti tako što će se edukovati, ali i pokušati da edukuje druge u svojoj okolini.

Izvor: Cenzolovka

Prati
Obavesti me o
guest

1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Петар
Петар
7 meseca pre

Најгори облик дезинформације и пропаганде је онај када се уз део истине подмукло подметне лаж или опет истина али ван контекста, прећути претходни догађај као узрок тренутног догађаја, баш као што се ради у овом тексту који пласира поглед из перспективе једностране кривице владајуће структуре и медија који оправдано афирмативно пишу о резултатима њеног деловања.
Из угла саговорника у овом тексту нема ни једне критике неодговорности и манипулације опозиционих парламентарних и ванпарламентарних политичких странака и појединаца (као вид политичке борбе) и намерно се тиме аболирају деструктивни поступци који су узрок даљег распламсавања бесмислених, неконструктивних расправа чиме се затрпавају и своде важне информације на примитивне размирице о ситним интересима и личном промоцијом неодговорних појединаца и група.
Дакле, највећи проблем у нашем друштву је у склоности да се види трун у туђем оку, а не види балван у свом.