LESKOVAC

 

Gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović je, govoreći nedavno o nazivima leskovačkih ulica , rekao da sam stanuje u ulici Mare Đorđević ali da ne zna ni ko je ta žena.

Evo, JUGpress mu pomaže da sazna.

Mara Đorđević Ćućulika rođena je 1919. godine Leskovcu, u poznatoj radničkoj porodici. Uoči rata bila je neumorni organizator štrajkova tekstilnih radnika, koji su svojim obimom, organizovanošću i masovnošću postali poznati i van Leskovca.
Kao tekstilna radnica, postala je član Okružnog komiteta Komunističke partije početkom 1941. godine. Svoj kratki ali intenzivni život provela je u prvim redovima borbe za bolji život radnika. Požrtvovana, marljiva i svuda prisutna, bila je sekretar partijske ćelije u štofari, sadašnjem „Leteksu”.
Ubrzo posle okupacije, kao i mnogi drugi aktivisti, morala je da napusti Leskovac i prekine s ilegalnim partijskim radom; Odlazi u Leskovački partizanski odred, gde je, u prvo vreme, bila zadužena za organizaciju partijskog života, a učestovovala je i u akcijama odreda.
Za vreme žestoke neprijateljske ofanzive februara 1942, Leskovački NOP odred je sa Kukavice krenuo ka Jablanici. Računajući, međutim, da je jedini izlaz u stalnom manevrisanju, Štab i partijsko rukovodstvo doneli su odluku da se odred vrati. Tako je 24. marta 1942. pedeset devet boraca krenulo iz Slišana. Reku Jablanicu su prešli kod Rujkovca i prošli pored Buvca, Lapaštice i Popovca, žureći da što pre stignu na Kukavicu. Kad su stigli u Igrište, u zoru 25. marta, odlučili su da predahnu, ali ubrzo je usledio napad jakih četničkih snaga. Gubici partizana bili su osetni i oni su pokušavali da se izvuku po grupama. U jednoj od zaostalih grupa bili su Kosta Stamenković, njegova ćerka Lepša, Mara Đorđević i Olivera Đorđević LJubinka. Kosta i tri partizanke su celu noć lutali po nepoznatom i brdovitom terenu i 26. marta osvanuli su u šumi iznad Kaurskog Šilova. Gladni i iscrpljeni, pokušali su da potraže hranu i konačište, ali su bili prokazani četnicima koji su ih odmah napali. Kosta i partizanke davali su otpor, ali nisu imali dovoljno municije ni dovoljno snage da se uspešno odupru. Tu je, kod Kaurskog Šilova, sa Kostom, Lepšom i Oliverom, poginula i Mara Đorđević Ćućulika, član OK KPJ Leskovca.
U krugu nekadašnje Leskovačke tekstilne industrije „Leteks“ podignuta joj je spomen-bista. NJena smrt — herojska i dostojanstvena — ušla je u legendu, a njen lik trajao je u sećanjima njenih saboraca, da bi kod mlađih generacija, nažalost, potpuno izbledeo.

Hranislav A. Rakić, istoričar i muzejski i podagoški savetnik, koji je i pisao o Mari Đorđević Ćućuliki,  kaže da “inicijativa gradonačelnika da se novoizgrađenim ulicama daju imena i predlog da se formira komisija od stručnih ljudi (u prvom redu istaknutih istoričara i javnih i kulturnih radnika) je prihvatljiva”.

“Takva komisija bi utvrdila koliki broj ulica u gradu nemaju imena i koja bi imena mogle da dobiju, i utvrdila kriterijume za imenovanje.

Komisija bi trebalo i da pregleda već postojeće nazive ulica, jer neke od njih nose imena ličnosti čiji se biografski podaci teško mogu da nađu. Nazive takvih ulica trebalo bi promeniti i dati im imena po najzaslužnijim i najistaknutijim građanima Leskovca. Smatramo da za obimnije promene imena ulica nije pravi trenutak. Komisija koja bi se imenovala morala bi da bude veoma stručna, kompetentna, odgovorna i, u prvom redu, samostalna u odlučivanju, kako ne bi podlegla dnevno-političkim uticajima. Predloge te komisije trebalo bi verifikovati kroz neki vid javne rasprave (tribine ili javni skupovi) gde bi se u razmatranje i eventelnu korekciju uključila i šira javnost, najpre afirmisani naučni i kulturni radnici i intelektualci.
Za autoritet jednog grada, kao i za njegov rejting u savremenom svetu, od velikog su značaja i nazivi njegovih ulica. Oni pokazuju kakav je odnos građana prema sopstvenoj kulturnoj baštini i istorijskoj prošlosti, ali i na kom nivou je kreativnost onih kojima je poveren važan zadatak imenovanja ulica.
U tom smislu, preko je potrebno na pravi način proveriti postojeća imena i, eventualno, odštampati sažetu publikaciju sa kratkim ali sadržajnim objašnjenjem zašto je određenoj ulici dato baš takvo ime. Nedopustivo je da građanin Leskovca ne zna najosnovnije podatke, na primer, o ličnosti čije ime nosi njegova ulica, a to ime, svakako, nije dato proizvoljno nego je opet u nekom drugom vremenu o tome tako odlučeno.
Komisija koja bi radila na imenovanju novih ili promeni imena „starih“ ulica, trebalo bi najpre da utvrdi razloge, ali i uslove imenovanja ili promene imena.
Lokalna samouprava može čak i da zauzme stav da se imena ulica u određenim gradskim celinama ne nose ime bilo koje ličnosti, već da se one obeleže brojevima, kao što se to već čini u nekim gradovima.
Na kraju, ne treba gubiti iz vida i da svaka promena naziva ulice nameće i određene finansijske izdatke građanima, koji bi morali da podnesu troškove neophodne promene ličnih i drugih dokumenata.

Možda bi zbog toga lokalna samouprava mogla da objavi jednu malu publikaciju u kojoj bi ukratko bio objašnjen rfazlog za davanje imena određenoj ulici i data biografija onoga čije ime ulica nosi. Kao primer za tako nešto”, smatra Rakić.