LESKOVAC – SRBIJA

Jedna od najznačajnijih, a ujedno i najagresivnijih karakteristika savremenog doba jeste neprestano prisustvo mobilnih telefona u životima dece. Starosna granica za upotrebu mobilnih telefona se pomera iz godine u godinu, pa se tako danas sve češće mogu videti i deca ispod 10 godina sa skupim pametnim telefonima u rukama. Jedno je sigurno – digitalizacija je promenila svet. Brzi razvoj komunikacionih i informacionih tehnologija predstavlja nezaustavljivu silu koja ulazi u svaku sferu modernog društva. Pametni telefoni i veštačka inteligencija postaju naša svakodnevica. Postavlja se pitanje: kakav uticaj imaju ove dinamične promene na psihički razvoj dece? Ili još konkretnije, kako ,,epidemija” korišćenja mobilnih telefona utiče na to?

Stručnjaci su saglasni da decu do druge godine ne treba nikako izlagati mobilnim telefonima, da od treće do pete godine to bude 1 sat dnevno maksimalno, uz obavezno nadgledanje roditelja, a od 6 do 18 godina maksimalno dva sata dnevno. Teorija i praksa se često kose, a ni ova tema nije izuzetak i znamo da je u današnje vreme veoma teško ograničiti dete na jedan ili dva sata korišćenja mobilnog telefona dnevno. Primera radi, u Americi je otvoren institut za odvikavanje dece uzrasta od 2 do 3 godine od video-igrica (mobilni telefon, tablet ili računar) i da su se stručnjaci izjasnili da je ta njihova zavisnost na sličnom nivou kao zavisnost kod odraslih koji se leče od narkotika ili alkohola.

Mobilni telefoni koji se daju jako maloj deci jedan su od razloga zbog čega ona kasnije počinju da pričaju, postaju sve više lenja i nezainteresovana za okolinu. Usled razvoja tehnološke komunikacije za posledicu imamo i izostanak učenja dvosmerne komunikacije (licem u lice) i takva deca najčešće nisu naučena da iniciraju komunikaciju na adekvatan, verbalan način. Usled višečasovnog korišćenja mobilnih telefona deca ne samo da ne ostvaruju dvosmernu komunikaciju, nego i razgovaraju sama sa sobom, bez odgvora i postaju sve nesigurnija u razgovorima, rečnik je sve siromašniji, ne obogaćuje se, a takođe ne znaju ni da postave pitanje. Redovna upotreba pametnih uređaja depresivno deluje na delove mozga koji su odgovorni za formiranje novih neuronskih veza. Tako dete može da ima poteškoće da zapamti činjenice, da se fokusira na jednu temu, teže mu je da oseća emocije, itd. 

Šta je model 3-6-9-12?

Neka istraživanja daju predlog modela kodnog naziva “3-6-9-12”. A, šta je zapravo to? Ovi brojevi predstavljaju godine starosti deteta u korelaciji sa korišćenjem tehnologija. Zaključak ovog modela istraživanja je:

1. Deci uzrasta do 3 godine je totalno nepotrebna digitalna tehnologija.
2. Deci uzrasta do 6 godina totalno je nepotreban internet.
3. Deci uzrasta do 9 godina totalno su nepotrebne igrice.
4. Deci uzrasta do 12 godina totalno su nepotrebne društvene mreže.

Šta je pasivna izloženost tehnologiji?

Pasivna izloženost tehnologiji se odnosi na situacije kada ljudi koriste tehnologiju bez aktivnog angažovanja ili svesti o njenom uticaju. To može uključivati pasivno konzumiranje sadržaja, poput gledanja televizije ili skrolovanja na društvenim mrežama, bez kritičkog razmišljanja o informacijama koje se primaju. Ovaj oblik izloženosti može dovesti do smanjenja pažnje, problema sa fokusiranjem, pa čak i emocionalne iscrpljenosti.

Psihološkinja Martina Pešić kaže da u savremenom društvu upotreba mobilnih telefona je nezaobilazni faktor i da deca takođe nisu ,,pošteđena”. Dok telefoni mogu pružiti pristup informacijama i komunikaciju sa vršnjacima, njihova prekomerna upotreba može imati značajan uticaj na psihički razvoj dece.

,,Prekomerno korišćenje telefona može ometati socijalizaciju. Deca koja provode previše vremena na uređajima propuštaju važne interakcije licem u lice, što kasnije može dovesti do problema u razvoju emocionalnih i socijalnih veština. Upotreba telefona takođe može uticati na pažnju i koncentraciju, a deca koja su često izložena brzim informacijama i stalnim obaveštenjima mogu razviti poteškoće u održavanju fokusa na zadacima. Deca koja su previše na telefonima gube kontakt sa realnim svetom i dešava se i da u lepim i sunčanim danima dete ostaje po ceo dan kod kuće, uprkos tome što su svi njegovi vršnjaci napolju i igraju se. U tim situacijama daje prednost mobilnom telefonu i igricama, jer smatra da je to bolje od igranja napolju sa vršnjacima, što potencijalno može biti veliki problem, jer povećano vreme provedeno uz telefon kasnije može dovesti do psihičkih problema kao što su anksioznost i depresija. Upotreba telefona kod deteta kao neki način ,,bega” od stvarnosti može dodatno pogoršati celu sitauciju. Sve su češće slike dece školskog uzrasta, a tu mislim na decu koja još pohađaju osnovnu školu gde nekoliko njih sedi ispred škole i svi imaju telefone u rukama u koje gledaju, nema međusobne komunikacije i to samo po sebi govori da smo u ozbiljnom problemu kada je ova tema u pitanju” zaključuje Martina Pešić.

Šta je to što pogodno utiče na psihički razvoj dece?

Naravno, čitav je niz stvari koje mogu pozitivno uticati na psihički razvoj dece, ukoliko se to iskombinuje sa umerenim (ili nekorišćenjem) mobilnog telefona. Tu se pre svega misli na socijalne interakcije, na odnose sa vršnjacima koji mogu odigrati ključnu ulogu, zatim obrazovanje i igra koji podstiču kreativnost i kritičko razmišljanje, što više fizičke aktivnosti deteta, nebitno da li je u pitanju igranje nekog sporta, vožnja bicikla ili jednostavna šetnja sa roditeljima ili vršnjacima.

Roditelji koji svojoj deci čitaju knjige i na to stavljaju mnogo veći akcenat nego na mobilne telefone imaju veliku šansu da svoju decu, narodski rečeno ,,izvedu na pravi put”, a to je put dobrog psihičkog razvoja i psihičkog blagostanja deteta. Ono što stručnjaci takođe preporučuju je i boravak dece u prirodi što je više moguće, kada god obaveze i vremenski uslovi to dozvole. (Kraj) ĐS/MS