VRANJE
Protest u Vranju protiv iskopavanja litijuma u Srbiji je (ne)očekivano
velikim brojem prisutnih građana iznenadio i najveće optimiste u
gradu koji su napustili i život, i bog, i smisao, gradu koji je u
ruševinama već decenijama, kao što je, uostalom, u ruševinama i
cela zemlja Srbija.
Samo je petooktobarski skup građana 2000. godine još uvek
nedostižan po broju okupljenih građana, ali, da malo relativizujemo
stvari, tada je Slobodan Milošević bio pred padom, pa je deo
Vranjanaca pokušao da opere svoju savest zbog toga što je
podržavao socijalističko-radikalsku družinu beznađa i nasilja.
Zato se dan kasnije od protesta protiv iskopavanja litijuma u Vranju
ovde mnogi pitaju ko je najzaslužniji što se više od hiljadu ljudi
pojavilo u centru ovog grada da poruči Aleksandru Vučiću i njegovoj
kamarili na vlasti da su im voda, vazduh i zemlja važniji od rudne
rente od tri do pet odsto od profita koji će pripasti novca večno
gladnoj državi!?
Odgovor na ovo pitanje je na prvi pogled težak i kompleksan, ali je u
suštini lak i jednostavan, Vučić i njegova družina i njihov sistem
kriminogenog despotizma, u neprekidnom ratu za prošlost, ratu koji
nikada ne prestaje za razliku od ratova za naftu, teritorije, zlato, upali
su u fazu toga rata sredstvima toliko bizarnim da uzrokuju podsmeh i
sprdnju čak i onih najslabije obaveštenih građana o dešavanjima u
srpskom društvu.
U tom smislu, čak i najneinformisaniji Vranjanci reagovali su šalom i
vicevima na dramatične poruke Vučića da se na protestu u Beogradu
u subotu 10. avgusta priprema državni udar, prevrat, puč, rušenje
države i njenog ustavnog uređenja, da se planiranju nemiri i nasilje,
da se priprema novi Majdan u prestonici, a najveći podsmeh izazvala
je njihova objava da su ih o tome obavestili iz Moskve!?
Sve te dramatične poruke vlasti koja se prepala zbog nezabeležene
masovnosti izlaska građana na proteste protiv iskopavanja litijuma
ovog leta u četrdesetak gradova Srbije, ušle su u svest prosečnog
Vranjanca koji u svom ruiniranom gradu svedoči o odsustvu
investicija na jugu zemlje, o fabrikama koje dišu na respiratoru
državnih subvencija, stranačkom, tačnije, SNS zapošljavanju,
katastrofalnom zdravstvu, neprestanim migracijama ne samo mladih i
drastičnom opadanju broja stanovnika u poslednjih desetak godina,
sveopštoj propasti u svim sferama društva i života, kupljenim
diplomama i vladavini nestručnih, gotovo nepismenih ljudi!?
Da zaključimo, ogromna plima bizarnosti i gluposti koje produkuju
Vučić i njegovi izazvala je u svesti običnog Vranjanca kontraefekat,
oslobodila ga straha, jer je konačno razumeo da su se u dubokoj
protivurečnosti susreli najgora vladavina u Srbiji u poslednjih
tridesetak godina i realan život ljudi juga Srbije koji se svodi na golo
preživljavanje najvećeg broja građana.
„Ideš li za Beograd u subotu”, pita na protestu u Vranju Vranjanac
komšiju, a ovaj mu odgovara „idem, baš da vidim kako će miran
protest da izvrši državni udar bez vojske i oružja, nestrpljiv sam da
vidim kako to može”, dijalog se završava zajedničkim smehom i to je
najozbiljniji odgovor na pitanje šta je oslobodilo Vranjance straha od
vlasti!
Slavomir Kostić