LESKOVAC
Poznati košarkaški radnik iz Leskovca Vladan Stojiljković obeležava 25 godina aktivnog rada u košarci i, svodeći račune, priseća se početka.
„U prethodnih 25 godina uradio sam sa mnogobrojnim saradnicima mnogo na razvoju košarke u Leskovcu i regionu južne Srbije i veoma sam zadovoljan zbog toga. Brojne utakmice, akcije, manifestacije, putovanja, druženja, turniri, pehari, medalje, diplome, zahvalnice, oprema koju sam dobio iz IPA Projekta prekogranične saradnje Srbija-Bugarska, sve su to pokazatelji da sam kao trener i ogranizator dobro radio što pokazuju rezultati.“
A početak je bio u ženskom košarkaškom klubu „Dubočica“ davne 1994. godine, kada je došao poziv ondašnjeg prvog trenera tog tima, Zorana Blekija Jovića.
„Da nisam imao pauzu u radu, već bih premašio 25 godina rada u košarci. Prva generacija koju sam trenirao je bila pionirska selekcija devojčica rođenih 1978/79. Ubrzo potom sam 1997. godine pokrenuo sam prvu školu košarke „Tigar basket“ u Leskovcu. U košarkaški klub „Zdravlje“ sam došao 2000. godine i posle godinu dana rada osvojili smo pionirsko prvenstvo Srbije. To je prva medalja koju sam osvojio od ukupno sedam na prvenstvima Srbije.“
Nakon problema koji su doveli do raspada KK „Zdravlja“, zbog čega je ovaj klub, nakon nekoliko uspešnih sezona proevednih u najvišem rangu ondašnje države, morao da krene od najnižeg ranga, Stojiljković je krenuo u avanturu zvanu „Aktavis akademija“.
„Košarkaški klub „Aktavis akademiju“ sam pokrenuo 2008. godine. Sa ovim klubom uradio sam mnogo na razvoju košarke u Leskovcu i regionu jugoistočne Srbije. Jedini smo klub u Srbiji koji je radio sa selekcijama od vrtića do seniorskog tima i kod košarkaša i košarkašica. Preko 1000 dece je prošlo našu školu košarke. Osvojili smo mnogo medalja, pehara u zemlji i inostranstvu, bili pravi ambasadori grada Leskovca. Najuspešniji među njima su bili i reprezentativci i reprezentativke u raznim selekcijama.“
Nakon prvih 25 godina nema umora, poručuje Stojiljković.
„Krećemo u novih 25 godina. Ispunjava me rad sa mladima, a i sam smatram da je ulaganje u mlade nešto što će vremenom doneti veliki benefit i gradu i košarci uopšte. Najsrećniji sam kada na ulici sretnem nekadašnju decu koju sam trenirao i koja sada imaju završene fakultete, porodični su ljudi, imaju svoju decu i sa radošću i osmehom se sećaju perioda kada su trenirali i takmičili se. Zastanemo, popričamo, pa šta ćete lepše u životu od toga?“