MEDVEĐA
U Kulturnom centru Medveđa priređena je izložba fotografija i uspomena iz života Blagoja Paunovića. Član je slavne generacije Partizana koja je 1966. godine igrala finale Kupa šampiona, kao i reprezentacije Jugoslavije koja je dve godine kasnije stigla do finala Evropskog prvenstva u Rimu.
Blagoje Paunović ostao je upamćen kao jedno od najpriznatijih imena jugoslovenskog fudbala, a rođen je u Pustom Šilovu kod Medveđe. Veliku pomoć u priređivanju izložbe dala je njegova supruga Sofija Paunović, koja je pomogla u izboru fotografija iz porodičnog albuma, otkrivajući i neke do sada manje poznate trenutke iz privatnog života velikog fudbalskog asa. Tu su bile neizbežne fotografije iz igračkih dana, trenerske karijere, ali i nekih porodičnih trenutaka, šetnje u prirodu, ribolovu… Izložbi je prisustvovao i Blagojev sin Veljko Paunović, trenutno selektor fudbalske reprezentacije Srbije.
„Tata je ostavio u meni dubok trag, prevashodno u ljudskom smislu. Dao mi je snagu i podršku kroz čitav fudbalski put. Mene je tretirao kao što je tretirao sve svoje igrače i saradnike. To je njegova veličina i to je nešto što danas pokušavam da prenesem na igrače sa kojima radim. Jedan iskren odnos, baziran na uzajamnom poštovanju i poverenju. Kod njega nije postojala nikakva fasada, nikakva maska. Bio je duhovit, iskren i jedinstven. Ljudi ga pamte po tome kako se odnosio prema njima. Vreme provedeno sa njim bilo je upečatljivo za sve nas koji smo bili u njegovoj blizini. Na slikama sa ove izložbe najjači utisak ostavlja taj njegov hobi, mnogo je voleo da peca. Svojim duhom i harizmom, oplemenjivao je sve ljude oko sebe. Zahvalan sam svima koji su učestvovali u organizaciji događaja, ovo je za mene velika čast. Nisam dugo bio u ovim krajevima i osećam koliko je moj otac na ovoj zemlji ostavio radosti. Hvala svima što ste učinili da ovaj dan meni i mojoj porodici ostavi duboko urezano sećanje.“
Okupljenima se obratio Nenad Bjeković, Blagojev nekadašnji saigrač, istakavši da je njihovo prijateljstvo trajalo decenijama.
„Samo retki ljudi ostanu zauvek u srcu, ne samo zbog onoga što su uradili na terenu, nego zbog toga kakvi su bili kao ljudi. Za mene je Blagoje Paunović bio upravo takav čovek. Sećam se, na turneji u Južnoj Americi, pokojni Bobek nas je spojio u istu sobu. Postali smo cimeri, a vrlo brzo i prijatelji za ceo život. Kada sam došao u Partizan, nije mi bilo lako, a prvi čovek koji je stao uz mene bio je Blagoje. Znao je kada treba da me ohrabri, kada da me nasmeje, a kada samo da bude tu, pored mene. To se ne zaboravlja. Mnogo smo se šalili tokom svih tih godina. Posebno oko njegovog Pustog Šilova. Pitao sam ga često: „Blagoje, je l’ to pusto zato što tamo nema ljudi?“ A on bi odmah, u svom stilu, spremio odgovor i branio svoje selo kao da je najveći grad na svetu. Voleo je svoje korene, svoj narod i svoje prijatelje. I u tome je bio poseban. Ja sam, kasnije, kao funkcioner Partizana, insistirao da se Paunović vrati u Partizan, jer sam znao koliko može da doprinese. Radio je sa Milošem Milutinovićem, Ivicom Osimom, Ljubišom Tumbakovićem… Gde god da je bio, ljudi su ga cenili zbog njegove iskrenosti, poštenja i lojalnosti. Bio je saradnik na kojeg si mogao da se osloniš bez jedne jedine rezerve. Danas, kada govorimo o Blagoju Paunoviću, govorimo o čoveku kakvih je sve manje na ovom svetu. Za mene je bio jedna od najkompletnijih ličnosti u istoriji Partizana, jugoslovenskog i srpskog fudbala. I zato sam srećan što danas postoji ova izložba. Da mlađi vide ko je bio Blagoje Paunović. A mi stariji da se još jednom setimo prijatelja kojeg nikada nećemo zaboraviti.“
Izložba se poklopila sa velikim jubilejom, 100 godina postojanja FK Jablanica iz Medveđe, tako da je program je počeo na stadionu, gde su Veljka Paunovića i delegaciju Fudbalskog saveza Srbije dočekali predstavnici kluba, veterani, igrači i brojne zvanice, uz podsećanje na najvažnije trenutke iz bogate istorije Jablanice i razmenu prigodnih poklona.
(Kraj) IS/AS