LESKOVAC

„Ne sećam se da je ikada
zabeleženo šta je jače
‒ hrabrost ili strah od smrti…”
Pre života i posle smrti,
Sava Dimitrijević

     Veliko je čitalačko zadovoljstvo kada doživite da posle toliko
godina i toliko Dimitrijevićevih romansiranih storija o Leskovcu na
dijalektu, konačno imate pred sobom efektan kratki roman namenjen široj
publici. Dimitrijevićeve radio drame svojevremeno su se mogle čuti širom
Jugoslavije, ali to je bilo nekada. U međuvremenu smo mogli samo da
naslućujemo šta bi njegov pripovedački duh podario u drugačijem ruhu.
Po vokaciji novinar, autor se posvetio otimanju lokalnih storija od
zaborava uglavnom putem dokumentarističke proze ili romansiranjem
istinitih događaja. Roman Pre života i posle smrti nastavak je te
posvećenosti statistima, a pre svega protagonistima – krvnicima i žrtvama
– jedne uzburkane epohe i jedne vanserijske drame. Ta drama nikada nije
došla na vrh dnevnog reda, i kao da pred onom novijom, vezanom za
nacionalni neoromantizam, skoro neće ni doći.
     Gorepomenuti citat, lišen konteksta, može se koristiti kao lično
opravdanje i kao profesionalni izgovor. Budući da je roman pisan u prvom
licu, a JA, sveznajući narator, minimalistički sveden na mešavinu
istraživačâ i pripovedačâ bratoubilačkih, ideološki i lukrativno
motivisanih događaja vezanih za Drugi svetski rat i period neposredno po
oslobođenju, moglo bi se pomisliti da autor, skoro neutralni posmatrač,
svakome daje priliku za moralno korektno svođenje sopstvenih računa;
narator ipak diskretno ali eksplicitno čitaocu stavlja do znanja da je
zločin zločin, a žrtva žrtva, samo što to čini sa finesom, bez patetičnog
prenemaganja. Čak je i ekstaza prepuštena čitaocu na doradu i
oplemenjivanje. Tom odstojanju od vrhovnog tumača dosta pomaže posebna
atmosfera – atmosfera subjektivnog, nepouzdanog, arbitrarnog, jakim
osećanjima raspetog junaka koji pokušava da racionalizuje njemu nepoznata
događanja i doživljaje ili opravda svoja dela. Likovi su, već prema potrebi
priče, razrađeni, i njihovo duboko preživljavanje ubedljivo uvlači čitaoca
u radnju dodatno subjektiviziranu, osim opisima prirode, i prelepim
lirskim uzletima duša što pokušavaju da se izbore sa hiperrealnošću i
moralnim stegama. Vrhovni narator podjednako je podložan svim opsenama
koje, kao sastavni deo života i upotrebe svesti, podilaze njegove junake.
Razrešiti granice koje dvoje ono što su „ … život i smrt. Ljubav i preljuba.
Poštenje, prevara i greh…” žižni je momenat autora, premda iz vizure
nekih likova problem je ili nerešiv ili biva prepušten najbližoj, katkad
neočekivanoj racionalizaciji koja omogućava nastavak života ili
pribegavanje njegovom okončanju. A jedno od rešenja je mogućnost da sve bude
„ … gurnuto pod tepih do samog zaborava, čak i dalje od toga ‒ do samih,
tankih, isprekidanih, nesigurnih misli i sećanja, već pokrivenih debelim
slojem vremenske paučine. Dakle, sve donde dokle nas misli mogu odvesti, a
to je do samih ivica zaborava iza kojih je vremensko pa čak i ljudsko
ništavilo…” Gorak zaključak je da ništavilo češće pobeđuje bilo da smo za
njim posegnuli, bilo da smo nehotično usisani u njegov vrtlog. Vrtlog
usisava, ali nakon vremenske distance i izbacuje, isijava… ljudska tela,
misli, zaključke i delovanja „ … oslobođene od zabrane i straha od
posledica…”
     Teško je prihvatiti ishode potpuno suprotne od naših skučenih
iskustava, zamisli, želja, idealizovanih ili satanizovanih osoba. Jer: „Ovo
što pričam je izmišljeno – osim istine.” A vrludav je narativni tok ove
priče, kao i životni tok, kao i misaoni ili spoznajni.
Stilski kontrapunkt avetima koje muče junake knjige dat je efektno u
samom uvodu romana kroz potresno, autentično svedočenje običnog čoveka
sviklog na strah i nemoć. Pitanje je da li će ga čitalac shvatiti (osim kao
pruženu ruku katarze) kao oštro upozorenje, kao memento mori, ali to bi
trebalo da je jedno od mogućih čitanja prologa.
                                           
                                                                            Predrag Stanković

Na fotografiji – Predrag Stanković, književnik ( desno ) i Sava Dimitrijević, ispred knjižare Stošić na Širokoj čaršiji.