BEOGRAD – VIĆENCA

Vaš glas nije vaša privatna svojina kojom možete trgovati ili je baciti – to je javno poverenje koje kroji sudbinu cele zajednice.

Živimo u vremenu u kojem se reč „politika“ neretko izgovara sa uzdahom ili cinizmom, a rečenica „Nemam za koga da glasam“ postala je univerzalni izgovor za nedelju provedenu kod kuće tokom izbornog dana.

Međutim, kada svedemo demokratiju na njenu suštinu, dolazimo do jednostavne istine: glasanje nije samo zakonska procedura ili političko pravo – ono je fundamentalna moralna dužnost svakog od nas i čin koji direktno ogoljava našu savest.
Da li je neizlazak na izbore zaista čin revolta, ili je reč o običnom begu od odgovornosti?

Često zaboravljamo da naš glas ne pripada isključivo nama. Veliki britanski filozof Džon Stjuart Mil još je u 19. veku postavio tezu koja savršeno odjekuje i danas: glas je javno poverenje, a ne privatna svojina.

Budući da odluka koju donesemo zaokruživanjem listića kroji zakone koji će važiti za sve – od visine poreza i kvaliteta lečenja, do bezbednosti dece na ulicama – mi u rukama držimo sudbinu svojih sugrađana.

Kada odbijemo da glasamo, mi ne kažnjavamo političare. Mi ostavljamo svoje komšije, prijatelje i buduće generacije na milost i nemilost odlukama onih koji su na izbore izašli. U demokratiji ne postoji prazan prostor; ako vi ne iskoristite svoju moć, neko drugi će je rado iskoristiti umesto vas.

Šta zapravo znači glasati „po savesti“?

Glasanje po savesti je sušta suprotnost političkom klijentelizmu i slepoj partijskoj poslušnosti. Ono od građanina zahteva dve važne stvari:

Intelektualni napor: Savest nije samo trenutačni osećaj u stomaku. Ona podrazumeva dužnost da se informišemo, filtriramo lažne vesti, prepoznamo jeftin populizam i analiziramo šta su politički akteri zaista uradili, a ne šta obećavaju u skupim reklamama.

Otpor ucenama i interesima: Glasati po savesti znači odbaciti sitne, kratkoročne benefite (poput obećanog zaposlenja ili jednokratne pomoći) zarad opšteg dobra celog društva. To je čin ličnog dostojanstva koji se ne može kupiti.

„Moj jedan glas ne rešava ništa“ – formula je kojom umirujemo sopstvenu savest dok tonemo u apatiju. Ali, društva se ne menjaju velikim, magičnim preokretima, već sabiranjem stotina hiljada pojedinačnih, svesnih odluka.

Istorija nas uči da je pravo glasa plaćeno krvlju i vekovnim borbama pokreta za slobodu, radnička prava i ravnopravnost žena.

Odricanje od tog prava iz čiste udobnosti ili razočaranja jeste tiha kapitulacija pred lošim sistemom. Čak i kada opcija za koju glasate ne odnese pobedu, vaš listić u kutiji je neobrisiv dokaz da postoji kritična masa ljudi koja odbija da ćuti.

Kada sledeći put ostanete u dilemi da li da u izbornu nedelju prošetate do biračkog mesta, setite se da politiku ne čine samo ljudi u odelima koje gledamo na televiziji. Politika je ogledalo našeg kolektivnog angažmana.

Glasanje po savesti nije garancija da ćemo preko noći stvoriti savršeno društvo, ali je jedina brana koja nas deli od potpunog društvenog propadanja. To je trenutak u kojem prestajemo da budemo samo nemi posmatrači i postajemo istinski građani. Na kraju krajeva, lošu vlast biraju dobri ljudi koji – ne glasaju.

Autorka: Rada Rajić Ristić