Piše: Aleksandar Stojanović
Prethodnih godina je primetan animozitet koji vladajuća politička garnitura u Srbiji, pokazuje prema bilo kakvom klasnom i sindikalnom udruživanju građana. Erodiranje značaja sindikata je trend koji traje već izvesno vreme, ali se njegov položaj, nigde ne problematizuje na tako očigledan način kao kad je u pitanju Vojni sindikat Srbije.
Razlozi za tako nešto mogu biti dvostruki.
Prvo, to može značiti da su vlasti u zemlji svesne da drugi, „opšti sindikati“, nemaju realnu moć da ih ugroze na bilo koji način. Budući da se iz živog sećanja polako gubi poslednji, sindikalno organizovani, a klasno i socijalno motivisani protest u Srbiji, možda je politička vrhuška u pravu kada tako misli.
Drugo, udari na Vojni sindikat Srbije, njegovu reprezentativnost, pa i samu ulogu, mogu predstavljati i pokušaj da se ostvari isključiva, neosporna sposobnost uticaja na prilike, ali i svest pripadnika Vojske Srbije.
U tom kontekstu, treba tumačiti poteze, ali i izjave najviših državnih funkcionera, a pre svega, ministara odbrane u sadašnjem (Miloš Vučević) i nekim od prošlih mandata (Aleksandar Vulin i Zoran Đorđević).
Otvoreno, neargumentovano i populističko kritikovanje Vojnog sindikata i njegovog lidera, Novice Antića, verbalni klimaks je imalo pre nekoliko dana, kada je „ministar vojni“ u tehničkom mandatu, Miloš Vučević, rekao „da je najveća glupost postojanje sindikata u vojsci“.
Praktični, i u izvesnom smislu, logični nastavak jednog opasnog trenda, nastavljen je 27. februara, kada je u javnosti odjeknula vest da je predsednik Vojnog sindikata Srbije, zajedno sa svojim najbližim saradnicima, priveden.
Ne ulazeći u detalje istrage, kao i bez želje da se CIB stavi u funkciju odbrane bilo kog pojedinca, bez posedovanja sveobuhvatnih i relevantnih informacija o konkretnom pojedincu ili slučaju, nedvosmislen komentar koji se može dati ovim povodom je da se, spolja posmatrano, radi o vrsti političkog progona.
Jednostavno, sam redosled poteza povučenih od nosilaca vlasti, navodi nas na takav zaključak. Načelno posmatrano, ukoliko su pomenuti Antić, sa svojim saradnicima, zaista krivi za dela koja im se stavljaju na teret, oni za tako nešto treba da odgovaraju.
Međutim, kako se privođenje desilo desetak dana nakon što je ministar odbrane Miloš Vučević, praktično, osporio pozitivno-pravne propise naše zemlje, u delu kritički nastrojene javnosti se s pravom smatra da se radi o daljoj radikalizaciji sukoba političke vrhuške sa vojnim sindikatom.
Ono što takođe zabrinjava, a što je prisutno godinama unazad, to je kontinuirano nipodaštavanje kolektivnih organa naših oružanih snaga, kako kroz, praktično, zanemarivanje njihovih sugestija, a u čije postojanje, čvrsto želimo da verujemo.
Savršen primer je odluka o povećanju broja pripadnika specijalnih jedinica Vojske Srbije, što nikako nije smelo da bude implementirano bez temeljnog i direktnog učestvovanja Generalštaba Vojske Srbije. Ako je i bilo učestvovanja, javnost nije o tome obaveštena.
Obračun sa Vojnim sindikatom Srbije, iako drugog nivoa i potpuno drugačije motivacije, služi istoj svrsi, a to je definitivno zarobljavanje sistema odbrane Srbije. Svi navedeni momenti, ujedno, predstavljaju i naličje famozne, ustavom i zakonima definisane, civilne kontrole vojnih snaga.
Na kraju, treba reći i da državni čelnici u poslednje vreme sve češće zaboravljaju da pripadnici Vojske Srbije nisu mašine čiji je jedini smisao postojanja da daju život za Srbiju, već i ljudi sa svojim porodicama i prijateljima, sa svojim svakodnevnim životnim problemima, nadanjima, strahovima, vrlinama i manama. I oni, kao i svi drugi, pokušavaju da žive najboljim mogućim životom, u Srbiji kakva jeste.
Ukoliko naši politički rukovodioci smatraju da je normalno da vojnici ginu na vojnim vežbama, da budu povređivani, ili da nemaju pravo na bolje uslove rada, jer se to, od njih, kao patriota, očekuje, postavlja se pitanje, zašto ti isti državni funkcioneri svoju ljubav prema Srbiji ne pokažu na sličan način?
Tišina je zaglušujuća.