LESKOVAC

Krajevi nekih doba ne moraju, po pravilu, biti tužni. Davno je rečeno da ni suze nisu uvek relikt kiselih dana i vremena u kojima tama obitava stalno i uporno. Može biti i drugačije. Kraj godine je najava novih početaka. Ukoliko, naravno, u čoveku još uvek ima snage za tako nešto. Jer, džaba su svi božanski darovi, ako čovek ne ume da ih prepozna i prihvati. A život, složićete se, jeste dar. A dar su i ovi zimski dani, ne naročito hladni, ali užurbani i nekim žarom, prožeti. Tako se makar čini slučajnom ili namernom šetaču po glavnom leskovačkom sokaku, koji u gunguli vašara vidi jednu novu radost. Božićnu radost. I nema to neke veze sa religioznošću i nekim drugim, neobjašnjivim, čudima.

Dani su, nekako, drugačiji, a sa njima i ljudi. Prećuti se neprijatnoj prodavačici, tvrdičavom kupcu se oprosti pet dinara duga, zaborave se, ili makar suspenduju, komšijske uvrede i stare, bapske kletve. Mirisi počivših ruža iz razrovanog gradskog parka, blede naspram arome badnjaka, slame, ljuske oraha i pečenog kestenja. Šalovi slobodno vijore oko prehlađenih vratova prodavaca novina i gradskih gospođa, mešetareći oko očiju drugih prolaznika, užurbanih i drhtavih, kada bulevarom dune ona retka vrsta leskovačkog vetra, koja nema ime, a ni jasan povod. Kupuje se, ono što božićnoj trpezi, dečijoj radosti ili domaćinovom hiru, fali. Badnjak, onome ko ne može da ode do šume; petarde i druge igračke, onome kome to još čini zadovoljstvo; šećerleme, i druge slatkoće, onom, prestarelom paru koji unučadi uvek nabavlja nešto što u njihovo doba beše poželjno.

Gradski život se odvija u svom ritmu. Užurbaniji nego obično, ali i pored gužvi i zimske bljuzgavice, dostojanstven i duševan, onako kako to Leskovac ume da bude. Ovi dani su i vreme rođačkih poseta i dugih sedeljki. Naravno, za onoga ko je te sreće da ga surovi poslodavac ne ganja i tokom prazničnih noći, da mu kapital stiče, umesto da sa svojim ukućanima, dane provede u miru i mlakoj tišini. Za one kod kojih to nije slučaj, Božić i dani koje on sa sobom u miraz nosi, znače da treba poći familiji, preko mrzlih drumova, kraj stegnutih njiva i preko ćuprije, nad rekom koja zimsku čaroliju kvasi studenom vodom sa planina. Ide se istim onim stazama, kojima su pre nekoliko decenija, gazila zaprežna kola praočeva i pramajki familije, kojoj se u ovo doba, obično, u posetu ide.

Čestitaju se praznici, u toploj sobi, u hodniku duvanskog dima i nikad dovoljno puta ispričanih, priča. Jer je radost odraslih u besedi i mesta koje oni, u toj i takvoj priči, zauzimaju. Međutim, šta znaju odrasli o sreći, u svojim kabastim telima, umornim očima i živcima tanjim od paperja barskih ptica? Ne naročito puno. Makar tako misle deca, naročito onaj soj što gaji krupne oči i maštu, čije granice, nijedna mera odraslih ne može da obuhvati.

Ko može da razume tu sreću u iščekivanju božićnog jutra, u mislima radoznalih derana, kada se sve svede na ideju o magičnom starcu, koji svoje irvase ganja preko mnogih nebeskih milja i krovova ovoga sveta? O njemu, i o poklonima, koje on, dalek i neobjašnjiv, treba da donese? Nema puno takvih, reklo bi se.

Odrasli ne veruju u bajke. Makar tako pričaju svojoj deci, krateći im, često, zadovoljstvo sanjarenja i verovanja u stvari koje nije moguće uvek objasniti, a kamoli poništiti. Ne veruju u bajke, kažu. Ne bi se sa tim složila ta promućurna sanjalica od deteta, da ima priliku da vidi glasački listić i broj, koji godinama, sa ubeđenjem, taj isti cinični, odrasli, zaokružuje. Samo deca veruju u bajke. Tako makar kažu.

Bajkovit je i leskovački krajolik u ovo doba godine. Obično. Kada padne težak, neprohodan sneg, i zatrpa nesavršene drumove sa savršenim neravninama. Ili kada pokrije bregove, sa svojim šumama i vilama, pašnjacima i vukovima, sa svojim vinogradima i potocima, zverinjem i utvarama, silama divnim i neobjašnjivim. Ume da bude bajkovit, kada i pripite momke, koji badnjak po gorama seku, tera na pesmu, na pesmu u dolinama bregova, čije je poreklo staro i zaboravljeno, kao i potreba čoveka za društvom i pijanstvom. Bajkovit je leskovački kraj, nekad više, nekad manje. U doba praznika, čak ni izostanak snega ne može da pokvari tu kob.

Božićni dani meandriraju kroz običaje, stare i pomalo, zaboravljene, među odžake domova, kroz misli običnih ljudi, čija je radost u malim stvarima. Kroz pukotine hladnog neba, vide se zvezde i žeravice upaljenog badnjaka.

Vidi se i nada da će sutra biti bolje. Tako i treba da bude.

Aleksandar Stojanović