LESKOVAC

Leskovačka publika, zahvaljujući Internacionalnom festivalu Strings mogla je da na delu vidi The Bestbeat, Bitls tribjut bend. Ovaj bend je nastao 2005. godine na inicijativu Damjana Dašića. U ovih dvadeset godina nastupali su u svim bivšim republikama Jugoslavije, ali i u Rumuniji, Bugarskoj, Francuskoj, austriji, NEmačkoj, Švajcarskoj, Belgiji, Grčkoj, Gruziji, ali i postojbini Bitlsa,, Engleskoj. Nekoliko puta su nastupali u samom Liverpulu, rodnom gradu Bitlsa, kao deo programa festivala posvećenom upravo jednoj od najznačajnih r’n’r grupa 20. veka.
„Meni lično su Bitlsi bili najbitniji bend koji sam čuo u detinjstvu, a rođen sam 1980. godine“ pojašnjava Dašić svoju fascinaciju.
„Upoznao sam ih preko albuma „Rubber Soul“, koji je u moju kuću stigao iz Meksika, pošto ga je deda sa nekog službenog puta doneo mojoj majci, pa sam ga ja nasledio. Negde 1987. godine u kuću je ušao novi gramofon, jer sam ovom prethodnom, slušajući Branka Kockicu, Kolibre i Dragana Lakovića, slomio iglu, te je prva ploča koja je stavljena na njega bila upravo Bitlsa. Mene je zaintrigirao omot, to je omot gde su Bitlsi malo izduženi, a tada su oni već, saznaću kasnije, imali uključne i neke supstance, tako se tada sviralo, pa je i omot malo… Na tom omotu ne piše ime benda, što me je dodatno zaintrigiralo. Mislim da sam tada već čuo za Bitlse, ali nisam znao šta je to. Onda se to pretvorilo u jednu pasiju, strast, počelo je presnimavanje ploča na kasete, a toga je u to vreme bilo… To je sam početak, ali se nastavilo i dalje. Pošto ja sada imam 45 godina, to znači da 38 slušam Bitlse, još malo pa penzija.“
Jedno je slušati, ali sasvim drugo svirati. Damjan se seća perioda kada su polako kablovski operateri u Srbiji polako uzimali maha…
„Negde 2004. godine sam na BBC-iju gledao emisiju od nekih sat vremena o najvećem festivalu Bitlsa, koji se održavao, normalno, u Liverpulu, koji se odžava poslednje nedelje u avgustu i zove se „Nedelja Bitlsa“. Svi bendovi i fanovi iz čitavog sveta se sjate tamo i interpretiraju pesme Bitlsa, svako na svoj način. Neki to rade kao mi, na klasičan način, kao tribjut bend, ali imaš i one koji to rade u raznim obradama. Tu sam prvi put video Bitls tribjut bend i nisam verovao da tako nešto postoji. Kao pozorišna predstava, četiri tipa izgledaju i zvuče kao Bitlsi. Onda sam prvo rekao da ja moram da odem tamo i to da čujem, ali nije bilo lako otići tamo, postoje vize, nedostaje novac… Onda sam rekao sebi, da ako ne mogu da odem, mogu to da sviram. Ostalo je samo da nađem ljude i instrumente. Nije bilo lako, ali smo uspeli u tome i zahvaljujući toj muzici smo otišli na neka mesta na koja ne bi smo mogli da odemo.“
Instrumenti koje koriste Damjan i ostali članovi su isti kao i oni koje su svojevremeno koristili sami Bitlsi, ali…
„Ali, to nisu baš instrumenti koji su proizvedeni u to vreme. To je teško naći, ja recimo, imam bas proizveden 1965. godine. Problem je što su to stari instrumenti koji ne trpe ovoliko sviranja, udaranja, nošenja, promene temperature… Oni su svoje, u izvesnom smislu, odradili, lepo ih je čuvati, ja ih koristim u studiju kada imamo neko snimanje… Za ove svirke koristimo iste takve, samo proizvedene nekih 50 godina kasnije. Jedino je bubanj iz 70-ih, on je najstariji član benda, haha. Naravno, pojačala je nemoguće koristiti, jer je to bilo doba kada su se koristili „lampaši“… Teško je u modernom okruženju imati takvu opremu i još da radi. Dalje, ti instrumenti se cene mnogo više nego što bi bilo realno i normalno. Recimo, ovi instrumenti, samo zato što su ih Bitlsi dotakli su jako skupi. Na primer, gitara koju je svirao Džon Lenon, za koju mislim i da nije toliko dobra, ali samo zato što ju je koristio Lenon košta preko 3.000 evra, a neke specijalne verzije i celih 5.000. Ali, dati tolike pare za neku gitaru je sumanuto. Nama nije cilj da pokažemo koliko para možemo da damo za instrumente, nego šta znamo da sviramo na tim instrumentima.“
Svirati Bitlse u rodnom mestu Bitlsa, među mnogim sličnim bendovima, a pritom si iz Srbije…
„Mahom imaju problema da shvate gde je i šta je Srbija, mešaju nas sa Sibirom, pitaju jesmo li Poljaci… Ali, ipak znaju za nas., izborili smo se za to, pravili smo snimke kamerama, pošto mobilni još nisu bili tako moćni kao sada. Prišao nam je jedan dekica, koji je rekao da nam je svaka pesma bila i upotrebio neki njihov sleng, pa nismo razumeli da li nas hvali ili kudi. Ispostavilo se da je on Bitlse gledao kao momak 1961. i 1962. godine, i da mi zvučimo jako dobro, da smo sve to fenomenalno odsvirali. Publika u Liverpulu, ali i u svetu je jako otvorena. Naučili smo dosta od kolega kako se svira i šta je tu bitno, to nam je stvarno bila velika škola. Ako primete da se zaista trudiš, da pokažeš ekvivalentan nivo, oni to svakako nagrade. Imamo snimke gde ljudi iz Engleske, ali i Švedske ili Japana govore kako im se to što radimo dopada. Sa nekima smo kasnije i svirali, što je moguće, jer mi sviramo jako precizne aranžmane, pa je to kao neka predstava, lako se uklapaš ako znaš tekst.“
Bitlsi su bili aktivni u 60-im godinama prošlog veka. The Bestbeat ima prilike da u svojoj publici ima klince čiji roditelji nisu bili rođeni u tom periodu. Koliko oni znaju za Bitlse?
„Na našim svirkama dolaze roditelji sa decom koji mahom znaju šta će tu da čuju. Uostalom, i ja vodim svoju decu na svirke nekih tribjut bendova. To je način da se deci pruži uvid u tu muziku, a onda oni kasnije mogu sami da istražuju. Neka deca poznaju tu muziku jako dobro, ali, s druge strane, ako pričamo o nekoj masovnoj konzumaciji muzike, to ne postoji kod mlade generacije, dece od 20-ak godina, oni to ne poznaju. Oni slušaju hip-hop, rep, hevi metal, štajaznam… Ali, oni i treba da slušaju sve to, da imaju heroje svoje generacije. Opet, njima je danas mnogo lakše da sve to istraže, jer imaju internet i sve im je na par klikova i čini mi se da oni to i rade, jer gledam po generaciji mog sina. Možda im fali samo malo više usmeravanja sa naše strane.“
Pre nekoliko godina pojavio se film „Yesterday“: Naime, film pokazuje kakav bi svet bio bez muzike Bitlsa i šta bi bilo kad bi se ponovo pojavila. Zaplet filma se vrti oko nadrealne stvari, jer, glavni junak, neuspešni muzičar, shvata da se našao u stvarnosti u kojoj je neko obrisao kompletno postojanje Bitlsa i da se samo on (pri)seća svih tih pesama…
„Gledao sam, kako da nisam. Opet, ima tu jedan zastrašujući podatak, jer sam upoznao neke muzičare koji su me, po malo i razočarali, jer nisu čuli za Bitlse. Oni su, ipak, jedno opšte mesto. Verovatno je neko sa nekim sličnim iskustvom pristupio tome i tako je nastao film…“
Današnja tehnologija omogućila je da se iskoriste neki snimci Bitlsa i naprave pesme, tačnije završi nešto što oni iz nekog razloga nisu uobličili u pesmu. Damjan kaže da mu je to fenomenalno.
„Urađene su tri pesme i meni se to dopada. Postoji priča da mi ko zna koliko Bahovih dela nismo čuli, da su njegove note bile na nekom tavanu, pa je to slučajno pronašeno. Siguran sam da postoje brojna dela raznih umetnika koja nisu ugledala svetlost dana. Bitlsi su se pojavili u pravo vreme što se tiče medija i popularizacije muzike. Učestvovali su, recimo, u prvom satelitskom prenosu. Nekako u pravom trenutku sada dolazi i veštačka inteligencija koja može da iskoristi glas Džona Lenona sa neke kasete, te da se uz pomoć dva živa Bitlsa to ponovo odsvira. Meni je lepa stvar da mogu da prisustvujem nekoj premijeri pesme Bitlsam jer mi je to izgledalo nemoguće, te da ta pesma postane najprodavanija i broj jedan.“
Zahvaljujući Stringsu The Bestbeat je bio u Leskovcu po prvi put.
„Ja sam samo jednom imao priliku da sviram Leskovcu i to kao bubnjar Dejanu Cukiću, s kojim sam kratko nastupao. Sticajem okolnosti dolazio sam u Leskovac više puta, jer imam prijatelje ovde. Festival Strings je fina stvar, jer sam imao prilike da vidim i dosta kolega s kojima baš i nemamo mnogo prilike da se srećemo zbog posla s kojim se bavimo. Što se budućnosti ovakvih manifestacija tiče, moje neko iskustvo govori da je poželjno da se stvara okruženje u koje bi dolazile kompletne porodice, da svi budu zajedno. To je neki trend u Evropi, ne idu samo mama i tata ili parove, već kompletna porodica“ zaključuje Damjan Dašić.

Foto: Ivan Spirić