Basamaci strina Lule (3)



LESKOVAC

Piše : Aleksandar Stojanović

Par dana kasnije, pošto je video umrtvljenu volju i crvene oči dotle tihe, ali hitre radnice, Dragutin je upita šta joj je. Bogami, čak je i za ovog besnog čoveka, taj zločin bio monstruozan. Priča se, da je nakon toga, oterao Milutina od kuće, i da je pristao da ga primi pod svoje skute tek nakon par meseci, kada se ispostavilo da je Lula noseća. Primi ga nazad, ali ga natera da ovu mučenu devojku oženi, i, kakav je red, zbrine. Tako se Lula, mimo svoje volje, nošena bujicom zle kobi, udade za čoveka koga je najviše mrzela. Čudno je to. Ponekad se iz gadnih stvari rode pokloni kakve ni sami, u početku, nismo mogli da sanjamo i predvidimo. Jedan takav poklon, najpre proklinjan i u suzama iskovan, Lula dobi na Đurđevdan naredne godine. Rodila je ćerku.

Kako joj je tekao život, koje su je muke mučile i na kojim mestima bi sve radije bila, nego tu, uz muža-kabadahiju, Lula nikom nije pričala. Ćutala je, trpeći zlu ćud tog slabića i kvrge koje joj lupa život od prvog dana. Tome nas, uglavnom i uče. Da ćutimo i trpimo. Uostalom, kao da je ovo jedini život koji imamo.

Pričalo se, naročito među dobro obaveštenim domaćicama i njihovim ne manje radoznalim muževima, da se iz kuće Dragutina često čuje vika i lomljava, da neki muški glas urla, dok ženski vrišti i plače. Tako bi, uglavnom, bilo noću. Danju, Lula i Milutin su bili sasvim običan bračni par, osuđen na lošu procenu onog drugog, ili, u ovom slučaju, sudbinu koju uredi učmala sredina. Kako li je to dete odraslo, osta’ pitanje do dana današnjeg. Pored oca, zlikovca, i majke, duhom odsutne senke što u ženskom telu boravi.

Bogami, Olga, kako devojčica ponese ime, izgleda da je malo marila za nedaće svojih roditelja, prinuđenih supružnika. Jedino za šta je marila jesu leptiri. Da ih juri, u početku, kida na komade, a kasnije, kako je odrastala, da ih posmatra, da o njima mašta, i o njima sluti. Ono što su leptiri bili za nju, to je ona sama, iako toga nesvesna, bila za svoju majku. Jedina radost i osnova života. Zbog nje je Lula, rešila da trpi sve što sudbina isplanira, da se kobi povinuje i da radi da njena ćerka živi bolji život. Učila je svoju Olgu da radi po merilima svoga srca, a ne po navikama drugih. Da ne dozvoli da joj drugi kroje sudbinu. Da o svom životu bude samo ona ta koja vodi glavnu reč. Učila je svoju kći, da predano radi, da uči i da ostane verna sebi. I činilo se da lekcije svoje, prerano ostarele majke, Olga ozbiljno shvata.

Čak i kao devojčurak, volela je da sluša priče svoje majke, dok je ova, modra od batina i nespavanja, šila na šivaćoj mašini. Slušala je, nerazumno klimala glavom, tumačeći reči kako su joj detinje godine dozvoljavale. Kasnije, svoju detinju visprenost, dokaza i kad krenu u školu. Pokaza se kao jedan od boljih đaka u svom odeljenju. Učila je revnosno, inspirisana više širinom sveta, nego mislima o budućnosti, kada će morati da zaradi za koru hleba. Priča se, da je sve dok joj je baba Stana bila živa, Olga bila najbolje odeveno devojče u školi. Starica je krišom, da ne vidi sin, svojoj mučenoj snaji davala novce od svoje skromne penzije i od onoga što je od Dragutina mogla da uzme i sakrije. Ali, to prestade onog martovskog dana, kada za svega nekoliko sati, svet napustiše i Stana i Dragutin. Došlo je vreme da njihova svađa dobije večni karakter. Da ne bude da su se badava svađali, samo u jednom životu.

Tada se prvi put pokaza jedna druga Olga. Neobična u svojoj strahoti, neosetljiva na smrt i propadanje, lišena potrebe za suzama zbog odlaska onih koji su je najviše voleli. Tada se Lula, i sama, hladna i nepristupačna, zabrinu zbog svoje kćeri. Izgledalo je kao da Olgu malo zanimaju stvari drugih, bilo one dobre ili loše, i da samo gleda sebe i svoj interes.

Kako su se doba menjala, postupajući po večnoj ćudi promene, tako su i ljudi pratili tok svojih života, razuzdani i ne previše zainteresovani. Jer, ljudi mahom žive prema nepisanim pravilima, nepoznatih ljudi, koja se u sredini uobličavaju i cementiraju, prenoseći se sa kolena na koleno, bez nekog temeljnijeg preispitivanja. Olgu, majka isprati u drugi grad, na dalje školovanje. Lula nastavi po svom, radeći dan i noć, bežeći od samoće i duboke potištenosti. Uspela je da od svog muža, rasipnika, sačuva makar ovaj trošni dućan, u kom je radila, u čijoj je ostavi spavala, i na čijem je šporetu ručak gotvila. Od nekadašnjeg Dragutinovog imanja, ne ostade ništa. Sve se to prokocka, za duvan i rakiju potroši. Ima već godinu dana, kako o Milutinu nije čula ni glasa. Jedino šaptaji, retki i nepouzdani, do nje dolaze. Da je našao drugu, tamo, u varoši pokraj Save. Da je na robiji. Da se po Beogradu kocka i šenluči. Lula je, pak, u dubini svoga srca, znala da je on mrtav i da nikad neće saznati gde mu kosti skapavaju.

Jednog od onih, maglovitih novembarskih dana, kada se čoveku čini da je rastrzan između prošlosti i sadašnjosti, kada lebdi preko sumorne realnosti na krilima iskrivljenih snova i sećanja, na vrata Lulinog dućana, zakuca jedna puna, elegantna ruka. Lula, ne skrećući pogled sa igle i fanele, koju je krpila, pozva gosta da uđe. Kako je taj neko, u dućan ušao, nem i neprimetan, Lula bi primorana da digne pogled sa prediva.

„Ti?!“- uzviknu Lula, bez da je htela i da se tome nadala. Pred njom, stajaše topla prilika čoveka, koji joj ne beše blizak samo po godinama. Beše to Momir. Širok, u kaputu i čizmama. Sa očima, u kojima Lula vide kako sve daljine koje među njima postojahu tokom svih ovih godina, nestaju.

(Nastaviće se)



Ostavite komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o